Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2 267/2015 od 08.07.2015. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i prvostepenu presudu potvrdio.

Protiv drugostepene presude tužena je blagovremeno, preko punomoćnika dana 28.09.2015. godine podnela reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno, dana 03.08.2015. godine, preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014) i utvrdio da revizije nisu osnovane.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2, 6, 8, 10. i 11. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju brak parničnih stranaka razveden je presudom Opštinskog suda u Somboru P 597/08 od 03.02.2009. godine, kada su stranke zaključile i sudsko poravnanje kojim je tužilac obavezan da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje tužene plaća iznos od 30 % od svojih redovnih mesečnih primanja počev od 03.02.2009. godine. Parnične stranke iako su razvedene nisu svoju zajedničku imovinu podelile već su nastavili da žive u istoj kući koja je njihova imovina u suvlasničkim delovima od po ½ dela, s tim što žive u odvojenim sobama, koristeći ostale prostorije po potrebi. Obzirom da parnične stranke žive u odvojenim sobama, svako sprema svoju sobu, odvojeno spremaju hranu i vode računa o ličnoj higijeni. Tužilac se u svojoj sobi greje na drva kao i tužena, s tim što tužilac za sezonu kupi oko 3 kubna metra drva pri čemu je cena jednog kubika oko 4.700,00 do 4.800,00 dinara, a tužena se greje delimično na drva a delimično kupuje suve kore koje je poslednji put platila 3.500,00 dinara. Tužilac plaća troškove utrošene vode u mesečnom iznosu od 1.500,00 dinara, troškove iznošenja smeća od oko 500,00 dinara kao i porez na imovinu za kuću koja je za 2014. godinu iznosila 4.168,58 dinara. Tužena plaća troškove telefona u iznosu od 700,00 do 1.000,00 dinara, i troškove poreza na jutro zemlje koje je upisano na njenom imenu. Inače tužilac je radio u preduzeću S.t. u S. kao vozač i ostvario je pravo na penziju u iznosu od 21.000,00 do 22.000,00 dinara mesečno a neko vreme je još radio kao vozač autobusa po tri do četiri meseca u sezoni gde je zarađivao po 1.200,00 dinara na dan. Tužena je završila osnovnu školu i nikada nije bila formalno zaposlena već je povremeno radila u nadnici od čega je ostvarivala prihode, ali nije ostvarila pravo na penziju, niti bilo koja druga primanja kod nadležnog Fonda za PIO. Bila je vlasnik poljoprivrednog gazdinstva, koje je registrovala obzirom da je imala jedno jutro poljoprivrednog zemljišta, pa je ostvarila subvenciju u ukupnom iznosu od 24.535,22 dinara, (2012. godine), ali obzirom da nije imala veće koristi od 01.01.2013. godine nije obnovila registraciju već je jutro zemlje koje ima u vlasništvu dala komšijama da ga obrađuju a potom izdala u arendu za iznos od 150 do 200 evra. Kuća u kojoj parnične stranke žive sagrađena je na parceli od 2 kj, pa je tužena nastavila da obrađuje okućnicu i baštu od čega se uglavnom izdržava jer gaji povrće kao i živinu. Sa parničnim strankama u posebnom delu kuće živeo je njihov sin sa svojom ženom i zajedničkim detetom u kojem periodu je on plaćao troškove struje za predmetnu kuću ali se kasnije odselio i otišao u podstanare. Obzirom da je sin parničnih stranaka imao finansijskih problema, i da mu je hitno bio potreban iznos od 7.000 evra tužena je kako bi pomogla sinu 03.02.2014. godine prodala svoje jutro zemlje za 7.500 evra i ovaj iznos dala sinu a istog dana su sačinili sporazum kojim je utvrđeno da ona prodaje ovu zemlju za navedeni iznos kako bi mu pomogla za njegove hitne potrebe sa čim je saglasna i ćerka parničnih stranaka a za uzvrat je ustanovljena obaveza sina da tuženoj nadalje dok je živa isplaćuje njen izgubljeni prihod od arende što je ove godine on i učinio u iznosu od 200 evra za jednu godinu. Osim sina parnične stranke iz braka imaju ćerku koja je udata i živi u selu S. sa porodicom, mužem i dvoje maloletne dece. Parnične stranke poseduju zajednički automobil koji isključivo koristi tužilac. Tužilac boluje od hronične opstruktivne bolesti pluća, od lumboišijalgije kao i od hroničnog gastritisa a ima i probleme sa reumom i sa kičmom, tako da na lekove troši oko 4.000,00 dinara mesečno. Tužena mesečno na hranu troši 6.000,00 do 7.000,00 dinara a na lekove najmanje 2.000,00 dinara jer boluje od povišenog krvnog pritiska, bolesti srca, šećerne bolesti, oštećenja perifernih nerava i krvnih sudova, povećane funkcije štitne žlezde, potpuno joj je odstranjenja materice i oba jajnika usled kojih bolesti je kod nje došlo do potpunog gubitna radne sposobnosti. Međutim, tužena i dalje na sopstveni rizik povremeno radi kod komšije. Tužilac koristi ostatak placa gde seje pšenicu i soju od čega ima izvestan godišnji prihod (a poslednji put je za soju dobio oko 100.000,00 dinara). Deo iznosa dao je sinu a ostalo iskoristio da poseje soju za narednu godinu, kao i deci za poklone.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Porodičnim zakonom odredbom člana 151. stav 1. proisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje a nesposoban je za rad ili je nezaposlen ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima. Odredbom stava 3. istog člana navedenog zakona propisano je da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

Odredbom člana 163. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da izdržavanje supružnika posle prestanka braka ne može trajati duže od pet godina, a odredbom stava 2. istog člana propisano je da izuzetno izdržavanje supružnika po prestanku braka može da se produži i posle isteka roka od pet godina ako naročito opravdani razlozi sprečavaju spružnika, poverioca izdržavanja da radi.

U konkretnom slučaju od prestanka braka parničnih stranaka prošlo je više od pet godina. Međutim, postoje opravdani razlozi koji sprečavaju tuženu kao poverioca izdržavanja da radi, obzirom da je tužena potpuno nesposobna za rad bez penzije ili bilo kog drugog redovnog prihoda, osim naknade od 200 evra godišnje na ime arende za jedno jutro zemlje koju joj sada plaća sin. Stoga, nisu osnovani revizijski navodi tužioca, jer je brak parničnih stranaka više decenija egzistirao na podeli rada u kojoj je tužena bila više vezana za kućne poslove, rad u nadnici i poslove u bašti a tužilac je bio u radnom odnosu i ostvario pravo na penziju, čemu je indirektno i tužena svojim radom doprinela.

U odnosu na stanje u vreme zaključenja sudskog poravnanja (03. februar 2009. godine), kada je određen procenat izdržavanja došlo je do potpunog gubitka radne sposobnosti tužene, pa samim tim tužena nije više u mogućnosti da dodatno ostvaruje prihode. Nasuprot ovome tužilac ima primanja koja uprkos lekovima i lečenju za koje tužilac ima potrebe, omogućava izdvajanje iznosa za izdržavanje supružnika ovde tužene u dosuđenom iznosu od 25 % od penzije a da to ne ugrozi njegovu egzistenciju u skladu sa članom 160. Porodičnog zakona.

Pravilno su nižestepeni sudovi cenili imovinu, prihode tužioca (materijalne i naturalne) njegove lične potrebe, pa se navodima tužioca ne dovodi u sumnju primena materijalnog prava.

Ceneći navode revizije tužene, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu osnovani, jer tužilac učestvuje u pretežnom delu troškova, a ne bi bilo opravdano povećati obavezu izdržvanja jer su se uvećali njegovi troškovi za kupovinu lekova, odlaske u banju, a izdržavanje tužilje traje više od pet godina.

Sa napred iznetih razloga a primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.