U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca K.Z. iz A., čiji je punomoćnik S.V., advokat iz N., protiv tuženog O.b.S. a.d. N.S., koga zastupa B.L., advokat iz N., radi poništaja odluke o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1777/14 od 27.01.2015. godine, u sednici održanoj 09.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1777/14 od 27.01.2015. godine i Osnovnog suda u Nišu P1 4192/10 od 30.01.2014. godine tako što se poništava kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu br. 1428 od 11.06.2004. godine sa svim aneksima kojim je tužiocu prestao radni odnos i obavezuje tužena da tužioca vrati na rad sa svim pravima iz rada i po osnovu rada počev od dana prestanka radnog odnosa pa do dana vraćanja na rad i da mu naknadi troškove postupka u iznosu od 428. 250,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 4192/10 od 30.01.2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu br. 1428 od 11.06.2004. godine sa svim aneksima kojim je tužiocu prestao radni odnos i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad sa svim pravima iz rada i po osnovu rada počev od dana prestanka radnog odnosa pa do dana vraćanja na rad kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1777/14 od 27.01.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Rešenjem tuženog od 23.12.2009. godine otkazan mu je ugovor o radu sa svim aneksima zbog smanjenja izvršilaca usled organizacionih i ekonomskih promena kod tužene. Upravni odbor tuženog je usvojio program za rešavanje viška zaposlenih u kome je utvrđeno da je tužilac tehnološki višak. Tužilac je ranije imao svojstvo zaposlenog kod Akcionarskog društva N. b. u N. Ta banka je rešenjem Agencije za privredne registre od 18.05.2007. godine brisana iz registra kao privredni subjekt zbog statusnih promena – spajanje uz pripajanje privrednom subjektu – Privrednom društvu K.B. sa sedištem u N.S. Rešenjem iste Agencije od 18.05.2007. godine iz Registra privrednih subjekata brisana je K.b. zbog promene podataka tako što su upisani podaci O.b.S. Akcionarsko društvo sa sedištem u N.S. U registru je upisana zabeležba o tome da se upisuje statusna promena spajanja uz pripajanje i to Privrednog društva Akcionarskog društva Z.b. B. i Privrednog društva N.b. a.d. N. privrednom društvu K.b. a.d. N.S. usled koje statusne promene se Privredno društvo Z.b. i N.b. brišu iz Registra privrednih subjekata. Kod AD N.b. primenjivan je Pojedinačni kolektivni ugovor od 11.12.2002. godine a počev od 17.12.2004. godine novi Kolektivni ugovor. Taj Kolektivni ugovor je otkazan od strane tuženog poslodavca odlukom br. 6322/08 od 14.04.2008. godine sa utvrđenjem da će se primenjivati do 18.05.2008. godine a nakon toga na sve zaposlene kod O.b. primenjivaće se Kolektivni ugovor K.b. br. 11773/05 od 17.10.2005. godine do donošenja novog Kolektivnog ugovora kod novoregistrovane – ovde tužene O. b. Kod tužene banke zaključen je Kolektivni ugovor 11.10.2010. godine. Tim ugovorom je utvrđeno da prestaje važenje Pravilnika o radu br. 18117/2008 sa svim izmenama i dopunama. Po isteku roka važenja Kolektivnog ugovora K. b. od tri godine, pa do zaključenja Kolektivnog ugovora kod tužene banke primenjivan je Pravilnik o radu od 27.10.2008. godine sa izmenama i dopunama kojima je uređivan radnopravni status zaposlenih. Kolektivni ugovor K.b. i pravilnici tužene nisu sadržavali odredbe o zaštiti sindikalnih predstavnika od otkaza ugovora o radu.

Tužilac je bio član izvršnog odbora sindikata N.b. koji je brojao 12 članova. Sporazumom o udruživanju sindikata od 21.04.2008. godine povećan je broj članova izvršnog odbora sindikata na 16 članova. Član tog organa bio je i tuženi. Po isteku važenja Kolektivnog ugovora K.b. 18.05.2008. godine vođeni su pregovori između predstavnika tuženog poslodavca i predstavnika sindikata oko zaključivanja novog Kolektivnog ugovora i sporazuma oko broja sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu člana 188. Zakona o radu. Radi toga tuženi je 06.11.2008. godine uputio sindikatu dopis kojim je iskazao da je potrebno regulisati uslove za rad sindikata i broj zaštićenih predstavnika sindikata jer je u toku nova organizacija rada i utvrđivanje tehnološkog viška zaposlenih sa nacrtom sporazuma kojim je predložen broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu člana 188. Zakona o radu. Sindikat O.b. je odbio potpisivanje ponuđenog nacrta sporazuma a tuženi je 24.03.2009. godine ponovo predložio zaključenje sporazuma kojim će se regulisati uslovi za rad sindikata i broj zaštićenih predstavnika sindikalne organizacije. Pregovarački tim tuženog i predstavnici pregovaračkog tima sindikata su održali sastanak 25.03.2009. godine gde je tuženi ponovo predložio zaključenje sporazuma u vezi sa radom sindikata i broja zaštićenih predstavnika ali su predstavnici sindikata odbili taj predlog uz obrazloženje da zaštitu treba da uživa svih 16 članova izvršnog odbora sindikata što tuženi nije prihvatio. Aktom od 28.04.2009. godine tuženi je ponovo predložio sindikatu zaključenje sporazuma koji reguliše broj sindikalnih predstavnika koji će uživati zaštitu. Po prestanku radnog odnosa tužiocu tuženi je nastavio da insistira na zaključenju sporazuma ali do toga nije došlo. Kolektivnim ugovorom koji je zaključen po prestanku radnog odnosa tužioca ugovoreno je da pet sindikalnih predstavnika uživaju zaštitu i to predsednik sindikalne organizacije i četiri člana izvršnog odbora od 16 članova tog organa sindikata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca zaključujući da u vreme donošenja rešenja o otkazu tužilac nije bio zaštićeno lice u smislu člana 188. Zakona o radu. S obzirom da se kod tuženog primenjivao Pravilnik o radu, a ne kolektivni ugovor, koji nije predviđao broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu, po stanovištu nižestepenih sudova zaštitu može uživati samo predsednik sindikata kod poslodavca a ne i članovi izvršnog odbora.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 188. propisano je da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način stavi u nepovoljniji položaj predstavnika zaposlenih za vreme vršenja funkcije predsednika sindikata kod poslodavca i imenovanog ili izabranog sindikalnog predstavnika (stav 1. tač. 2. i 3. ovog člana). Stavom trećim istog člana propisano je da se broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu stava 1. tačka 3. ovog člana, utvrđuje kolektivnim ugovorom, odnosno sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca.

Međutim, Zakon ne propisuje postupak zaključenja sporazuma iz člana 188. (ovog Zakona), niti propisuje sankciju za slučaj neuspelih pregovora i nezaključivanja sporazuma krivicom jedne ili druge strane u pregovorima. U takvoj situaciji, odnosno u slučaju izostanka sporazuma o broju zaštićenih sindikalnih predstavnika, po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ima se primeniti odredba člana 188. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu, što znači da tužena nije mogla doneti rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji, koja je u vreme donošenja rešenja bila član izvršnog odbora sindikalne organizacije.

Iz navedenog proizlazi da je odluka o prestanku radnog odnosa tužilji, doneta suprotno odredbi člana 188. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, što odluku tužene čini nezakonitom, pa ju je kao takvu valjalo poništiti.

Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je reintegracija zaposlenog na njegov zahtev, primenom člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu, pa je obavezan tuženi da vrati tužioca na rad, na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, uz obavezu tužene da joj prizna sva prava po osnovu rada počev od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad.

Kako je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene odluke i usvojio tužbeni zahtev, s tim što je tužiocu koji je uspeo u sporu, dosudio i nužne troškove spora, i to na ime sastava tužbe, zastupanja na devet održanih ročišta, pristup na jedanaest neodržanih ročišta, sastav podnesaka žalbe i revizije, u ukupnom iznosu od 428.250,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ 121/12).

Na ovaj način, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Ljubica Milutinović,s.r.