U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u radnom sporu tužilja D.M. iz S., koju zastupa punomoćnik B.M., advokat iz P. i D.Đ. iz Smedereva, koju zastupa punomoćnik O.O., advokat iz K., protiv tužene D.b. a.d. B., koju zastupa punomoćnik N.D., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-2926/13 od 25.09.2014. godine, u sednici veća održanoj 02.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-2926/13 od 25.09.2014. godine, pa se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Kraljevu P1-2526/10 (01) od 08.05.2013. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da na ime troškova parničnog postupka isplati 62.750,00 (šezdesetdvehiljadesedamstopedeset) dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1-2526/10 (01) od 08.05.2013. godine, utvrđeno je da je tužba tužilja povučena delimično; poništena su rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa br. 804/46 od 09.07.2001. godine.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda tako što su tužbeni zahtevi obe tužilje radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa odbijeni kao neosnovani, s tim da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilje su izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. ranije važećeg ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04...), koji se primenjuje na osnovu člana 506. sada važećeg ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

K.m.b. (pravni prethodnik tuženog) donela je dana 20.08.1999. godine odluku kojom su obe tužilje upućene na prinudni odmor počev od 01.07.1999. godine do stvaranja uslova za nesmetani rad. Posle sticanja samostalnog pravnog subjektiviteta 19.03.2001. godine tužena banka je donela Pravilnik o sistematizaciji poslova i radnih zadataka po kome je sedište banke u Z. sa četiri poslovne jedinice (G., N., B. i K.). Po članu 11. Pravilnika o sistematizaciji svaki zaposleni koji je zasnovao radni odnos u banci imao je pravo da bude raspoređen na određeno radno mesto u skladu sa Pravilnikom. Na sednici održanoj 15.06.2001. godine Upravni odbor je doneo program uvođenja organizacionih i ekonomskih promena u poslovanju u kome je konstatovano da će se počev od 01.06.2001. godine svi raseljeni radnici naći na tržištu rada. Skupština banke je prethodno 19.04.2001. godine verifikovala organizacione promene banke po kome su ugašene bivše filijale i uspostavljene novi organizacioni delovi. Prestale su da rade filijale u P., P., U. i G. i sedište banke u P. Utvrđen je broj zaposlenih po organizacionim delovima tako što je prestala potreba za radom 187 zaposlenih (među kojima su bile i tužilje). Program je dostavljen Republičkom zavodu za tržište rada dana 09.07.2001. godine. Pravni prethodnik tuženog doneo je rešenja o prestanku radnog odnosa za obe zaposlene u kojima je navedeno da im radni odnos prestaje zbog nemogućnosti obezbeđenja ni jednog od prava koja su predviđena članom 34. Zakona o radnim odnosima. Rešenje o prestanku radnog odnosa ne sadrži klauzulu u pogledu otpremnine (da li je isplaćena ili je isplata odložena, koja je visina otpremnine).

Kod takvog činjeničnog stanja poništavajući rešenja o otkazu kao nezakonita prvostepeni sud smatra da poslodavac nije primenio kriterijume iz člana 27. Zakona o radnim odnosima koji je u to vreme bio na snazi; da su povređena pravila iz čl. 9. do 14. Opšteg kolektivnog ugovora, kako u pogledu kriterijuma tako i u pogledu otpremnine. Osim toga, poslodavac je nepravilno primenio i pravila sadržana u Posebnom kolektivnom ugovoru, kako u pogledu organa koji je trebao da sprovede program, tako i u pogledu kriterijuma.

Suprotno, drugostepeni sud smatra da su rešenja o prestanku radnog odnosa zakonita jer je poslodavac posle gašenja ranije organizacione strukture vršio popunjavanje radnih mesta u skladu sa aktom o sistematizaciji; da se u konkretnom slučaju nije radilo o smanjenju broja izvršilaca na postojećim radnim mestima po kome bi poslodavac bio u obavezi da primeni kriterijume koji važe za tzv. tehnološki višak u skladu sa članom 28. Zakona o radnim odnosima. S obzirom da se ukidanje poslovne jedinice ukidaju sva radna mesta, to se kriterijumi ne primenjuju.

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje, nepravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odlukom žalbenog suda tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

U vreme prestanka radnog odnosa na snazi je bio Opšti kolektivni ugovor (''Službeni glasnik RS'' 22/97) koji je u pravilima sadržanim u čl. 9-14. regulisao ''prestanak potrebe za radom zaposlenih''. U tim pravilima ne čini se razlika između zaposlenih kojima se organizaciona jedinica ukida i eventualno zaposlenih kada se ukidaju određena mesta u organizacionim jedinicama, pa stanovište drugostepenog suda da se kolektivni ugovor primenjuje samo kod smanjenja broja izvršilaca nije pravilno.

U konkretnom slučaju, svi zaposleni moraju biti u istom pravnom položaju jer se od svih zaposlenih vrši popunjavanje radnih mesta (što je i činjeno u praksi) u novoformiranim organizacionim jedinicama i zato za sve zaposlene važe kriterijumi utvrđeni zakonom (Zakonom o radnim odnosima) i Kolektivnim ugovorom. Kolektivni ugovor se po članu 2. neposredno primenjuje na sve zaposlene, a u članovima od 9-14. sadrži bližu razradu kriterijuma (rezultati rada, imovno stanje, broj članova porodice, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova porodice, broj dece na školovanju). I Poseban kolektivni ugovor za banke važeći u vreme prestanka radnog odnosa sadržavao je kriterijume. Taj poseban opšti akt ne može biti u suprotnosti sa Opštim kolektivnim ugovorom i ne može zaposlenom dati manje prava od Opšteg kolektivnog ugovora i zakona.

Očigledno je da poslodavac nije uopšte primenjivao kriterijume iz opštih akata, niti je zaposlenim radnicima kojima je otkazan ugovor po osnovu tzv. viška isplatio otpremnine pre podnošenja tužbi, što je takođe uslov za punovažnost odluke o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca.

Na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Tužilje su uspele u sporu pa su im na osnovu čl. 149. i 150. ZPP i važećoj advokatskoj tarifi priznati troškovi i to: na ime sastava tužbe 7.500,00 dinara, na ime zastupanja na tri održana ročišta sa pristupom i paušalom 22.250,00 dinara, i na ime sastava revizije 33.000,00 dinara (ukupno 62.750,00 dinara).

Na osnovu člana 161. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci u stavu drugom.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.