Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca B.M. iz S., čiji su punomoćnici G.S. i M.J., advokati iz Č., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijske uprave Zrenjanin, Policijske stanice iz S., čiji je zakonski zastupnik Državni pravobranilac iz Beograda, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine, na sednici održanoj 10.12.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE predlog Apelacionog suda u Novom Sadu R4 93/15 od 28.09.2015. godine, za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine, u delu kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada dok se u preostalom delu ne prihvata odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 334/15 od 07.04.2015. godine, u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada, noćnog rada, uplate pripadajućih doprinosa po ovim osnovima i u odnosu na odluku o troškovima postupka i u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu, koji se odnosi na isplatu po osnovu troškova za ishranu i neisplaćenog regresa za godišnji odmor, ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Zrenjaninu, presudom P1 334/15 od 07.04.2015. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da plati tužiocu i to po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika za period januar 2009. godine, april-maj 2009. godine, januar 2010. godine, april- maj 2010. godine, januar 2011. godine, april-maj 2011. godine, na osnovu prekovremenog rada za period septembar – novembar 2008. godine, januar 2009. godine, mart 2009. godine, maj – decembar 2009. godine, januar 2010. godine, mart – oktobar 2010. godine, januar – februar 2011. godine, april 2011. godine, jul- avgust 2011. godine, na osnovu noćnog rada za period septembar – decembar 2008. godine, januar – decembar 2009. godine, januar – decembar 2010. godine, januar – avgust 2011. godine, na osnovu troškova za ishranu u toku rada za period septembar-decembar 2008. godine, januar 2009. godine, na ime neisplaćenog regresa za godišnji odmor za 2008. godinu, određene novčane iznose, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, da se obaveže tužena da Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Zrenjanin za tužioca uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih, kao i doprinose po osnovu zdravstvenog osiguranja nadležnom Fondu zdravstvenog osiguranja, Filijala Zrenjanin u iznosu koji obračunavaju nadležne službe tužene u vreme obračuna na iznose iz izreke presude (sve bliže određeno u stavu prvom izreke presude). Odlučio je i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav drugi izreke).

Apelacioni sud u Novom Sadu, presudom Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine, odbio je žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 334/15 od 07.04.2015. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačenja sudske prakse, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Apelacioni sud u Novom Sadu, rešenjem R4 93/15 od 28.09.2015. godine, predložio je Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 873/15 od 22.06.2015. godine, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog Apelacionog suda u Novom Sadu za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj reviziji u odnosu na odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-US), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13- US, 74/13-US i 55/14), a u vezi člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), s obzirom na to da su apelacioni sudovi različito odlučivali o pravu policajaca i ovlašćenih službenih lica na uvećanje plate po navedenim vidovima neredovnosti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu u kome je prihvatio da odlučuje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 399. ZPP, pa je utvrdio da je revizija tužioca u tom delu osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tužene od 18.10.2010. godine raspoređen na radno mesto vođa smene dežurne službe (UOSL)/IV, a rešenjem tužene od 18.10.2010. godine, određeno da se obračun plate tužiocu vrši na osnovu Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova od 26.06.2006. godine i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u od 16.05.2007. godine. Ukupni koeficijent plate tužioca je 18,91. Utvrđeno je i da ukupni koeficijenat uporednog radnika M.P., iznosi 12,84% (bez statusa)/IV, koja ima zvanje referenta i raspoređena kod tužene na radnom mestu administrativno – tehnički i daktilografski poslovi i nema neredovnosti u radu. Veštačenjem je utvrđeno da je ukupni koeficijent tužioca veći od ukupnog koeficijenta M.P., za 47,27%.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca za isplatu plate po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada.

Drugostepeni sud je zaključio da proizilazi da je tužiocu uvećan koeficijenat, te da mu nije uskraćeno pravo koje imaju ostali zaposleni u Republici primenom odredbe člana 108. stav 1. tačka 1, 2. i 3. Zakona o radu.

Međutim, u navedenom delu, ovakav zaključak sudova ne može se za sada prihvatiti kao pravilan, zato što je pogrešno primenjeno materijalno pravo, na koji razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti na osnovu člana 399. ZPP, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 147. stav 1. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, broj 101/05), je bilo propisano, da, zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornost, težine i prirodu poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu se utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona. Odredbom stava 2. ovog člana, da, uz saglasnost Vlade, za pojedine kategorije zaposlenih mogu se utvrditi koeficijenti koji su u smislu stava 1. ovog člana veći i za više od 50%. Odredbom stava 3. ovog člana, da, na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju se odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Dakle, tužilac ima pravo na uvećanje plate po osnovu prekovremenog i noćnog rada, ukoliko nije dobio uvećanje osnovne plate od 30-50% po tom osnovu u spornom periodu.

Uporednim radnikom se smatra ovlašćeno službeno lice sa istim stepenom stručne spreme kao tužilac koji nema neredovnost u radu, zbog čega se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, jer mu je uvećan koeficijenat po osnovu neredovnosti, upoređujući koeficijenat radnog mesta tužioca sa koeficijentom zaposlenog koji je raspoređen na administrativno-tehničke i daktilografske poslove.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će izvršiti upoređivanje tužiočeve plate sa platom uniformisanog ovlašćenog službenog lica koje nema neredovnosti u radu ili sa platom ovlašćenog službenog lica istog stepena stručne spreme koji nema neredovnost u radu u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o policiji, pa utvrditi da li je tužiočeva plata za traženi period, imajući u vidu da je rešenjem od 18.10.2010. godine raspoređen na radno mesto vođe smene dežurne službe bila uvećana po osnovu neredovnosti u odnosu na odgovarajućeg uporednog radnika, pa uz pravilnu primenu materijalnog prava, doneti novu i zakonitu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 395. i 407. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbi člana 401. stav 2. tačka 5. a u vezi člana 404. ZPP, u delu koji se odnosi na potraživanje na osnovu troškova za ishranu i neisplaćenog regresa za godišnji odmor, pa je utvrdio da revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena.

Tužba je podneta 21.09.2011. godine.

Odredbom člana 439. ZPP, je propisano, da, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 394. stav 2. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14, koji se primenjuje od 31.05.2014. godine), je propisano, da, revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, odnosno 100.000 evra u privrednim sporovima, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u delu koji se odnosi na novčano potraživanje na osnovu troškova za ishranu i nesiplaćenog regresa iznosi ukupno 8.000,00 dinara i ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (računajući da je 21.09.2011. godine 1 evro iznosio 101,4587 dinara i vrednost predmeta spora u iznosu od 8.000,00 dinara kao glavnog zahteva, izražena u evrima iznosila 78,8498 evra), to revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena, na osnovu odredbi člana 394. stav 2. ZPP i člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Kako su delimično ukinute drugostepena i prvostepena presuda u odnosu na odluku o neredovnosti, to je ukinuta i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da se predmet u ukinutom delu vraća na ponovno suđenje i da će o troškovima povodom revizije, kao i ostalim troškovima, odlučiti u konačnoj odluci, na osnovu odredbe člana 161. stav 3. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.