U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca D.J. iz V., čiji je punomoćnik R.I., advokat iz V., protiv tuženog P.d.z.p.i.i. G. – i. DOO K.F., čiji je punomoćnik M.S., advokat iz J., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1960/13 od 17.04.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 09.07.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca D.J. iz V. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1960/13 od 17.04.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Vranju P1 8/12 od 19.03.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog broj 986 od 30.12.2011. godine kojim mu je otkazan ugovorom o radu broj 665 od 15.10.2010. godine, te da se naloži tuženom da ga vrati na rad na poslove i radne zadatke koje je obavljao pre prestanka radnog odnosa, a stavom drugim izreke je odlučeno da će o tužbenom zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade za period od prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad i za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kao i o zahtevu tuženog za naknadu parničnih troškova sud odlučiti konačnom odlukom.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 1960/13 od 17.04.2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu odredbe člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. sav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz tačke 12. istog člana na koju se u reviziji ukazuje, jer su razlozi o odlučnim činjenicama jasni i bez protivurečnosti i u skladu sa izvedenim dokazima, pa pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređen na radno mesto rukovalac utovarno-transportnom mehanizacijom, na osnovu ugovra o radu broj 665 od 15.10.2009. godine. Osporenim rešenjem direktora tuženog broj 986 od 30.12.2011. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, jer je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđenu članom 129. stav 1. tačka 2. i 3. Pravilnika o radu tuženog i članom 23. tačka 2. i 3. članom 24. alineja 35, 44, 47, 48, 68. i članom 25. alineja 1, 5. i 10. Ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog od 15.10.2010. godine, na taj način što je 18.12.2011. godine na početku prve smene u 7,20 časova odbio nalog neposrednog rukovodioca da ode u jamu i izvršava svoje radne obaveze, već je samovoljno vratio rudarsku lampu u lamparu, presvukao se u civilno odelo i napustio krug rudnika, čime je onemogućio odvijanje planiradnog procesa proizvodnje nanoseći štetu poslodavcu i njegovom investitoru, a čija je visina komisijski utvrđena. U rešenju se navodi da je na opisani način tužilac učinio navedenu povredu radne obaveze, pokazao nepoštovanje radne discipline, naneo štetu poslodavcu, te poremetio normalno poslovanje i organizaciju rada kod poslodavca. Na postojanje razloga na otkaz ugovora o radu, tužilac je upozoren pismenim upozorenjem pod brojem 950 dana 22.12.2011. godine, na koje se tužilac pismeno izjasnio 27.12.2011. godine, navodeći da je sa kolegama iz cele smene 18.12.2011. godine u 7,20 časova izašao ispred upravne zgrade u znak podrške trojici kolega, te da su se svi presvukli i otišli kući. Svestan je da je takvim postupanjem napravio grešku uz obećanje da se to više neće ponoviti. Sindikat tuženog je 30.12.2011. godine dao svoje mišljenje.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tužbeni zahtev.

Prema odredbi člana 179. tačka 2. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, a prema tački 3. ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 129. Pravilnika o radu tuženog je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ovim opštim aktom (tačka 2.), te ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca (tačka 3.). Razlozi za otkaz ugovora o radu propisani su u članu 23. i 24. Ugovora o radu zaključenog između tužioca i tuženog broj 665 od 15.10.2009. godine.

Prema odredbi člana 180. stav 1. Zakona o radu, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1 do 6. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. Stavom drugim istog člana je propisano da je u upozorenju iz stava prvog, poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, tako što je navedenog dana u toku rada napustio radno mesto bez odobrenja, te odbio nalog neposrednog rukovodioca da ode u jamu i izvršava svoje obaveze ugovorene ugovorom o radu. Navodi revizije kojim se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani.

Tužilac se pismeno izjasnio na navode iz pismenog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, pa je njegovo pravo na odbranu ispoštovano.

Za otkaz ugovora o radu dovoljno je da je zaposleni učinio i samo jednu povredu. Stoga je neosnovano ukazivanje u reviziji da sudovi nisu dali razloge za svaku povredu radne obaveze, te da nisu opisali svaku povredu zasebno i obrazložili dokazano.

Krivica je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama i taj odnos može da uspostavi samo uračunljivo lice. Zaposleni je uračunljiv ako je u vreme izvršenja povrede radne obaveze bio sposoban da rasuđuje i odlučuje o svojim postupcima. Uračunljivost zaposlenog se pretpostavlja, ali je ova pretpostavka oboriva i može se dokazivati da u vreme učinjene povrede uračunljivost nije postojala. Međutim, teret dokazivanja je na zaposlenom. Kako tužilac u postupku nije pružio dokaz da nije bio uračunljiv odnosno sposoban da rasuđuje i da shvati značaj svojih postupaka, to je neosnovano ukazivanje u reviziji da u postupku nije dokazivana krivica tužioca.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, odlučeno je kao u izreci na osnovu odredbe člana 405. sav 1. ZPP, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava drugog istog člana, obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.