U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca V.V. iz Z., čiji je punomoćnik M.N., advokat iz Z., protiv tužene N.B. AD iz B., čiji je punomoćnik M.I., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4009/13 od 03.09.2014. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4009/13 od 03.09.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 439/12 od 24.09.2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev i poništene su kao nezakonite odluke tužene – rešenje o otkazu ugovora o radu br. 634/2012 od 18.10.2012. godine i odluka o udaljenju tužioca sa rada br. 598/2012 od 02.10.2012. godine; obavezana je tužena da tužioca vrati na rad i da mu isplati troškove parničnog postupka od 103.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4009/13 od 03.09.2014. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 439/12 od 24.09.2013. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona na koju se u reviziji ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama koji nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na poslovima trezoriste u Ekspozituri 1 u Z. Na osnovu usmenog zahteva direktora Filijale Z., Služba za kontrolu usklađenosti poslovanja tužene je 09.08.2012. godine izvršila vanrednu kontrolu blagajničkog i trezorskog poslovanja tužioca. Kontrolom je obuhvaćen postupak preuzimanja amanetne pošiljke u trezor, kontrola primljene gotovine, kao i postupak uplate pazara na tekući račun klijenta BB T. AD Ž. U izveštaju Službe za kontrolu usklađenosti poslovanja od 19.09.2012. godine, između ostalog, navedeno je da je na video zapisu koji je sačinjen 09.08.2012. godine od strane zaposlenih u prodajnom objektu broj… u T. klijenta BB T., zabeležen postupak brojanja gotovog novca, da je iznos na nalogu za uplatu koji treba da se uplati na tekući račun klijenta 78.710,00 dinara, kao i postupak ulaganja novčanice od 2.000,00 dinara u prebrojani novac, s tim da je navedeno da novčanica od 2.000,00 dinara nije uključena u apoensku strukturu dnevnog pazara. Na osnovu ugovora o primopredaji dnevnog pazara zaključenog između tužene i klijenta BB T., klijent je i 09.08.2012. godine dnevni pazar upakovan u kese sa oznakom prodajnog mesta predao tuženoj u sabirnom centru E. kao jednu amanetnu pošiljku. Ovlašćeno lice tužene je po dolasku u Ekspozituru 09.08.2012. godine ovu pošiljku predalo tužiocu kao trezoristi koji je evidentirao u knjigu amaneta. Posle otvaranja pošiljke, kese su raspoređene po blagajničkim mestima gde se vrši kontrola gotovog novca. Posle sravnjenja preuzetog gotovog novca sa pratećom dokumentacijom za prodajni objekat broj … u T., tužilac nije konstatovao – prijavio višak gotovog novca u iznosu od 2.000,00 dinara, već je iznos naveden na nalogu za uplatu od 78.710,00 dinara uplatio na tekući račun klijenta.

Tužena je 02.10.2012. godine donela odluku o udaljenju tužioca sa rada počev od 05.10.2012. godine, a tužiocu je 05.10.2012. godine dostavljeno i upozorenje od 02.10.2012. godine, na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se on izjasnio 09.10.2012. godine. Upozorenje je dostavljeno i organizaciji sindikata. Tužena je 18.10.2012. godine donela sporno rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, kao i aneksi ugovora, zbog povrede radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačka 2. alineja 1. i 9. ugovora o radu od 31.12.2008. godine, jer je na osnovu izveštaja Službe za kontrolu usklađenosti poslovanja, utvrđeno da je tužilac kao trezorista nesavesno i nemarno izvršavao svoje radne obaveze. U Uputstvu o trezorskom poslovanju tužene u delu koji se odnosi na prijem i postupanje sa amanetnim pošiljkama tačkom 2.1.1.1. između ostalog, određeno je da se preuzimanje amanetne pošiljke od dostavljača vrši na trezorskom primopredajnom pultu, a u tački 2.1.1.2. navedeno je da primljenu gotovinu zaposleni koji obavljaju trezorsko poslovanje broje, detaljno pregledaju po principu „dva para očiju“, proveravaju njenu autentičnost i sravnjuju je sa pratećom dokumentacijom, a da ukoliko se u primljenoj gotovini uoče razlike (višak ili manjak) rukovodilac organizacionog dela formira komisiju koja utvrđuje razliku i o tome sačinjava zapisnik. Za razliku u primljenoj gotovini odgovoran je onaj koji priprema i pakuje amanetnu pošiljku – pošiljalac amanetne pošiljke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu i odluku o udaljenju tužioca sa rada, te obavezali tuženu da tužioca vrati na rad.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu.

U ugovoru o radu br. 3367 koji je 31.12.2008. godine zaključen između tužioca i tužene, članom 21. stav 2. tačka 2. utvrđene su povrede radne obaveze, pored ostalih, neblagovremeno, nesavesno i nemarno obavljanje poverenih poslova (alineja 1) i falsifikovanje novčanih i drugih dokumenata (alineja 9).

Za postojanje navedenog otkaznog razloga potrebni uslovi su radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne obaveze i krivica zaposlenog. Radnja zaposlenog može biti činjenje ili nečinjenje, a krivica je osnov odgovornosti u slučaju povrede radne obaveze s tim što za otkaz ugovora o radu nije dovoljan svaki stepen krivice, već je potrebno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze namerno ili iz krajnje nepažnje.

U konkretnom slučaju nema na strani tužioca radnje koja bi se mogla kvalifikovati kao povreda radne obaveze, pa samim tim ni njegove odgovornosti. Prema navodima tužene tužiocu je otkazan ugovor o radu zato što je iz dnevnog pazara dostavljenog 09.08.2012. godine za prodajno mesto br. … u T. klijenta BB T. prisvojio 2.000,00 dinara, koje su u kesu stavili zaposleni u tom objektu, jer je s vremena na vreme u amanetnim pošiljkama bio manjak koji su oni morali da izmire. Međutim, vrednost tih 2.000,00 dinara nije evidentirana na nalogu niti u apoenskoj strukturi dnevnog pazara za 09.08.2012. godine, a tužilac je kontrolom utvrdio da je predato 78.710,00 dinara, koliko je bilo navedeno na nalogu i koliko je on uplatio na račun klijenta. Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je uopšte postojao taj višak novca od 2.000,00 dinara i da ga je tužilac prisvojio. Navodni video zapis nije dostavljen sudu, a priložene fotografije ne dokazuju tvrdnju tužene da se 2.000,00 dinara nalazilo u kesi (pored 78.710,00 dinara), kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Imajući u vidu da tužilac nije učinio povredu radne obaveze, nije nastao otkazni razlog propisan članom 179. tačka 2. Zakona o radu, što znači da rešenje o otkazu ugovora o radu nije zakonito i zato je poništeno. Takođe je poništena kao nezakonita i odluka o udaljenju tužioca sa rada koja je prethodila donošenju nezakonitog rešenja o otkazu. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu obavezana da tužioca vrati na rad.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.