Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno, preko svog punomoćnika izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 i 555/2014), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosi. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje se u reviziji ukazuje, s obzirom da drugostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, već sadrži jasne razloge u pogledu bitnih činjenica koje nisu protivurečne sa činjeničnim stanjem.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je Agencija za privatizaciju i V.G. a.d. N.S. dana 04.08.2009.godine zaključili ugovor o kupoprodaji. Predmet ugovora je bila prodaja dela nepokretne i pokretne imovine tuženog, prema kome je kupac bio u obavezi da osnuje novo privredno društvo koje je 100% u vlansištvu kupca, da shodno odredbi člana 4.4. obezbedi da novo društvo primi u radni odnos na neodređeno vreme zaposlene kod prodavca na dan potpisivanja ugovora prema spisku koji je sastavni deo priloga 4. tog Ugovora i da shodno odredbi člana 6.1.2. sa zaposlenima koje primi u radni odnos na osnovu člana 4.4. u periodu od jedne godine od dana ispunjenja ne može raskinuti radni odnos iz razloga što je za njihovim radom prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena. Tuženi je 25.08.2009.godine osnovao novo društvo u skladu sa navedenim ugovorom. Tužilac i tuženi su zaključili ugovor o radu broj 66 od 17.02.2010.godine, kojim je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme za obavljanje poslova „referent prodaje“. Tužiocu je tuženi 28.05.2010.godine dostavio ponudu za izmenu ugovorenih uslova rada na osnovu koje su stranke zaključile Aneks I Ugovora o radu dana 28.05.2010.godine, kojim je ugovoreno da će tužilac obavljati poslove portira počev od 01.07.2010.godine. Tužilac je sa tuženim zaključio Aneks II Ugovora o radu 27.07.2010.godine, kojim su izvršene izmene ugovora o radu, tako što je dodata nova tačka u pogledu opisa poslova radnog mesta „portir“. Pravilnikom od 03.02.2011.godine, ukinuto je radno mesto „glavni tehnolog“ i radno mesto „portir“. U delu Programa pod nazivom Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih navedeno je da su izmenama Pravilnika ukinuta navedena radna mesta, pa je samim tim za radom zaposlenih na tim radnim mestima prestala potreba, a u tabeli koja je sastavni deo Programa utvrđen je spisak zaposlenih na neodređeno vreme za čijim je radom prestala potreba i to 20 zaposlenih na poslovima portira i 1 zaposleni koji je radio na poslovima glavnog tehnologa. U delu Programa pod nazivom „Mere za zapošljavanje viška zaposlenih“ navedeno je da je organizacionim promenama došlo do ukidanja radnih mesta, a ne i do otvaranja novih, da ne postoji mogućnost zapošljavanja na drugim odgovarajućim poslovima kod tuženog, a ni kod drugih poslodavaca i da nema potrebe za prekvalifikacijom, odnodno za dokvalifikacijom zaposlenih. Jedini način rešavanja viška zaposlenih je isplata otpremnine. Tuženi je dana 18.03.2010.godine, zaključio ugovor o pružanju usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja sa I.I. D.O. B., kao davaocem usluga kojim je ugovoreno da se davalac usluga obavezuje da će korisniku usluga pružiti usluge čuvanja i zaštite njegove imovine na i u objektima korisnika usluga sa pet radnika fizičko-tehničke i protivpožarne zaštite 24 časa dnevno svaki radni dan, vikendom i praznicima, pa je po isteku roka iz tog ugovora dana 31.05.2010.godine zaključio isti ugovor sa C.S.K. S D.O. B., C.W.C. sa sedištem ogranka u Š. Prema članu 2. tog ugovora obezbeđenje podrazumeva da izvršilac poslove obavlja kontrolu ulaska i izlaska lica i vozila iz kruga fabrike i u krug fabrike, sprečavanje zaposlenih i trećih lica da uđu ili izađu iz kruga fabrike, kontrolu i sprečavanje nepozvanih lica da uđu ili izađu iz kruga fabrike, evidencija ulazaka i izlazaka, da svaki otkriveni pokušaj nezadovoljnog ulaska, izlaska ili otkrivenu krađu prijave nadležnim službama. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 17.02.2010.godine bilo je sistematizovano radno mesto „referent prodaje“ sa tri izvršioca, a izmenama i dopunama Pravilnika od 28.05.2010.godine, broj izvršilaca na tom radnom mestu je smanjen na jedno, a dodato je odeljenju „portirska služba“ pa je sistematizovano i radno mesto „portir“ sa 20 izvršilaca. Izmenama i dopunama Pravilnika od 14.6.2010.gdine povećan je broj izvršilaca na poslovima referenta prodaje na 2, a smanjen broj izvršilaca na poslovima portira na 17, a Pravilnikom o izmenama i dopunama pravilnika od 03.02.2011.godine, ukinuto je radno mesto „glavni tehnolog“ kao i radno mesto „portir“, dok je broj izvršilaca na radnom mestu referenta prodaje smanjen na 1. Tužiocu je rešenjem broj 807 od 17.03.2011.godine, tuženi otkazao ugovor o radu broj 66 od 17.02.2010.godine, kao i Aneksa ugovora o radu od 28.05.2010.godine i 27.07.2010.godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom na poslovima „portir“ i isplaćena mu je otpremnina. Generalni direktor tuženog je 09.02.2011.godine zbog organizacionih promena, odnosno ukidanja radnih mesta „glavni tehnolog“ i „portir“ doneo Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih koji je nakon pribavljanja mišljenja NSZ i Reprezentativnog sindikada donet 02.03.2011.godine. U Programu je navedeno da privredno društvo ima ukupno 95 zaposlenih, od toga 96 na neodređeno vreme i 19 na određeno vreme.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, član 153, 154, 155, 158. i 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05) kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu Ugovora o radu, kao i Aneksa ugovora o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, kao i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad.

Obzirom na navedeno postoji opravdan razlog da tužiocu bude otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, pa je pobijano rešenje zakonito, a tužena nije bila u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. tog zakona.

Naime, u situaciji kada je tuženi izvršio izmenu pravilnika i ukinuo radno mesto portira, na kom radnom mestu je jedan od izvršilaca bio i tužilac, a u Pravilniku o rešavanju viška zaposlenih navedeno da nema mogućnosti zapošljavanja tužioca na drugim odgovarajućim poslovima, niti potrebe za prekvalifikacijom, dokvalifikacijom, niti da se uposli sa nepunim radnim vremenom i premesti kod drugog poslodavca, sledi da se pitanje ravnopravnog statusa tužioca nije mogao rešiti na jedna od onih načina, pa ni da obavlja poslove koji nisu odgovarajući, jer tužilac nije ispunjavao uslove za rad na nepopunjenim randim mestima.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda postoji opravdan razlog za prestanak radnog odnosa tužioca kao tehnološkom višku, uz isplatu optremnine, a u smislu člana 179. tačka 9. a u vezi člana 158, 160. i 192. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05). Uslovi za prestanak radnog odnosa bili su ispunjeni u smislu navedene odredbe Zakona i kod činjenice da je po prestanku potrebe za radom portira zaposlenih kod tuženog potreba za obavljanjem tih poslova i dalje postoji. Iz razloga što je tužena poslove čuvanja zaštite imovine poverila specijalizovanoj ustanovi za poslove obezbeđenja, aktom o poslovanju, odnosno na osnovu odluke nadležnog organa. Zato su neosnovani navodi revizije da tužiocu nije mogao biti otkazan Ugovor o radu zbog ukidanja portirske službe kod tuženog. Takođe, neosnovnao se ukazuje na zloupotrebu prava od strane tužene, i da je tužena tužioca trebalo da vrati na poslove, jer je obavljao „lica za bezbednost i zdravlje na radu“, jer tuženi u momentu početka rada tužioca na poslovima portira, zasnovao radni odnos na određeno vreme sa drugim izrvršiocem. Ovo stoga što tužilac ukoliko nije bio zadovoljan poslovima koje je trebalo da obavlja (portira) na osnovu zaključenih Aneksa Ugovora o radu imao je mogućnost da njihovu zakonitost osporava u postupku pred nadležnim sudom shodno odredbi člana 195. Zakona o radu, ali on to nije učinio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 161. stav 1. u vezi člana 150. ZPP, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.