Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme i obavljala poslove arhivara, do donošenja pobijanog od 05.11.2008. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze. Pre donošenja rešenja, tuženi je tužilji dostavio dva upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze, i to prvo od 30.05.2008. godine, kojim je upozorena da je toga dana odbila da po pozivu vlasnika tuženog dođe na razgovor u kancelariju, a drugo od 24.10.2008. godine, da po završenoj štampi, 24.07.2008. godine, nije oprala mašinu za plastifikaciju papira, zbog čega se ista više ne može koristiti za plastificiranje, po radno nalogu od 24.07.2008. godine, čime je prouzrokovala štetu od 30.000,00 dinara. Pobijanim rešenjem od 05.11.2008. godine, donetim na osnovu člana 179. tačka 2. Zakona o radu, tužilji je stavljeno na teret da je 24.07.2008. godine, suprotno tehnološkim pravilima postupila neodgovorno, jer je propustila da izvrši pravilno pranje valjka na mašini za plastifikaciju papira, usled čega je došlo do njegovog oštećenja i štete za tuženog od 30.000,00 dinara. Istim rešenjem stavljeno joj je na teret i da 28.10.2008. godine nije htela da primi rešenje od 28.10.2008. godine, o prekidu plaćenog odsustva i obavezi da se javi na posao 05.11.2008. godine, to jest što se nije javila na posao u roku od 24 časa od dostavljanja rešenja. Rešenje o prekidu plaćenog odsustva od 28.10.2008. godine i upozorenje od 24.10.2008. godine, tužilji su dostavljeni isticanjem na oglasnu tablu tuženog, jer nisu mogli biti uručeni na adresi koju je tužilja prijavila prilikom zasnivanja radnog odnosa. Utvrđeno je i da je tužilja u periodu od 21.07 do 15.08.2008. godine koristila godišnji odmor, po rešenju tuženog od 15.07.2008. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan, nalazeći da tužilja u periodu od 21.10.2008 godine do otkaza ugovora o radu nije dolazila na posao, što predstavlja dovoljan razlog za donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu, usvojio tužbeni zahtev i rešenje tuženog poništeno kao nezakonito, uz obavezu tuženog da tužilji naknadi štetu u visini izgubljene zarade u periodu od nezakonitog prestanka radnog odnosa do presuđenja.

Naime, odredbom člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05 i 61/05), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u slučaju iz člana 179. tačka 1 – 6 ovog Zakona, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, uz ostavljanje roka od 5 dana za izjašnjenje. Pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da se u upozorenju mora navesti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i otkazni razlog u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, uz navođenje vremena, mesta i radnje izvršenja povrede radne obaveze, jer je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni. Pri tom, između otkaznog razloga datog u upozorenju i u rešenju o otkazu ugovora o radu mora postojati identitet. U suprotnom, odnosno u odsustvu ovako sačinjenog upozorenja ili kada ne postoji identitet između otkaznih razloga iznetih u upozorenju i u rešenju o otkazu, zaposleni se ne može izjasniti o radnjama koje mu se stavljaju na teret, pa je na taj način povređeno i pravo zaposlenog na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom.

U konkretnom slučaju tužilja je upozorena da je učinila povredu radne obaveze - neodazivanjem na poziv vlasnika tuženog od 30.05.2008. godine da dođe u kancelariju na razgovor (upozorenjem od 30.05.2008. godine) i nepostupanje po radnom nalogu od 24.07.2008. godine (upozorenjem od 24.10.2008. godine).

Međutim, pobijanim rešenjem o prestanku radnog odnosa tužilji je stavljeno na teret nepostupanje po radnom nalogu od 24.07.2008. godine i odbijanje prijema rešenja o prekidu plaćenog odsustva i nedolazak na posao u roku od 24 časa od prijema rešenja. Imajući ovo u vidu, drugostepeni sud osnovano zaključuje da tužilja nije upozorena za odbijanje prijema rešenja o prekidu plaćenog odsustva i nedolazak na posao u roku od 24 časa od prijema rešenja, zbog čega joj ta povreda nije ni mogla biti stavljena na teret rešenjem o prestanku radnog odnosa, jer je u odnosu na tu radnju izostalo upozorenje i time povređeno pravo tužilje na odbranu.

Pobijanim rešenjem tužilji je stavljeno na teret i nepostupanje po radnom nalogu od 24.07.2008. godine, ali imajući u vidu da je utvrđeno da je u periodu od 21.07 do 15.08.2008. godine koristila godišnji odmor, što znači da 24.07.2008. godine nije ni bila na radu, to joj ugovor o radu nije mogao biti otkazan ni za ovu povredu radne obaveze, jer istu nije ni mogla učiniti.

Nepostojanje osnova za otkaz ugovora o radu - nepostojanje povrede od 24.07.2008. godine, kao i izostanak upozorenja za drugu povredu (u vezi prekida plaćenog odsustva i vraćanja na rad) - što predstavlja povredu postupka donošenja ove vrste odluke, rešenje tuženog čine nezakonitim, pa je kao takvo pravilno i poništeno.

Pravne posledice nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu. Prema navedenoj odredbi, ukoliko sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, samo ako on to zahteva (stav 1. oovog člana). Međutim, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.), a ako zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi (stav 4.).

Dakle u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenog vrati na rad samo ukoliko to zaposleni zahteva, a ukoliko to nije zahtev zaposlenog, on u sudskom postupku može tražiti naknadu štete u visini od najviše 18 zarada koje bi ostvario da je radio, što predstavlja poseban vid štete, kao supstituciju umesto vraćanja na rad. Međutim, naknada štete u visini izgubljene zarade, predviđena članom 191. stav 2. Zakona o radu, predstavlja nužnu pravnu posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa, koju je poslodavac dužan naknaditi zaposlenom, nezavisno od zahteva zaposlenog da se vrati na rad i koja se ne isključuje u slučaju da takvog zahteva nema u sudskom postupku (zahteva za vraćanje na rad). To dalje znači da naknada štete umesto vraćanja na rad iz člana 191. stav 4. Zakona i naknada štete u visini izgubljene zarade, iz stava 2. istog člana, predstavljaju dva različita vida štete, koja se jedino kumulativno ne mogu dosuditi zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos, što u konkretnom slučaju tužbenim zahtevom nije ni traženo.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilnno pobijanom odlukom usvojen tužbeni zahtev i u ovom delu i tuženi obavezan da tužilji naknadi štetu u visini izgubljene zarade od dana nezakonitog prestanka radnog odnosa do dana presuđenja, uz uplatu odgovarajućih doprinosa.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz tog razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.