Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na način propisan odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1, a u vezi člana 194. Zakona o parničnom postupku. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac ima pravni interes da podnese tužbu za utvrđenje postojanja radnog odnosa bez obzira na to što je odbijen njegov zahtev da se obaveže tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o radu i prijavi ga na obavezno zdravstveno i penzijsko osiguranje. Za ovakvu tužbu tužilac ima opravdani ekonomski i pravni interes. Od osnovanosti zahteva za utvrđenje radnog odnosa može zavisiti i eventualna odluka o osnovu i visini nekog zahteva za naknadu štete i za isplatu doprinosa za zdravstveno i penzijsko osiguranje koje bi tužilac mogao istaći protiv tuženog. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme na poslovima zastupnika na terenu za Vojvodinu po više ugovora o radu zaključenih sa tuženim i to po ugovoru o radu od 30.03.2012. u periodu od 02.04.2012. godine do 12.07.2012. godine, po ugovoru o radu od 27.07.2012. u periodu od 13.07. do 22.08.2012. godine, po ugovoru o radu od 22.08.2012. u periodu od 23.08. do 10.12.2012. godine, po ugovoru o radu od 30.11.2012. u periodu od 11.12.2012. do 26.03.2013. godine, po ugovoru od 11.03.2013. godine u periodu od 27.03.2013. do 29.04.2013. godine i na osnovu podataka iz radne knjižice u periodu od 30.04. do 31.05.2013. godine. Po ugovoru o radu od 22.05.2013. godine, tuženi je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.06. do 10.07.2013. godine na poslovima zastupnika na terenu za Beograd i na osnovu podataka iz radne knjižice u periodu od 11.07. do 14.08.2013. godine, po ugovoru o radu od 14.08.2013. u periodu od 15.08. do 25.11.2013. godine i po ugovoru o radu od 22.11.2013. u periodu od 26.11.2013. do 10.03.2014. godine. Po svim zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme, obavljao je i poslove zastupnika na terenu za Vojvodinu i Beograd u periodu od 02.04.2012. do 10.03.2014. godine bez prekida. Rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu od 11.02.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu broj 13705/13 od 22.11.2013. godine zbog isteka vremena na koje je primljen, s tim da mu je radni odnos prestao 10.03.2014. godine.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca za utvrđenje da je zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme za period počev od 09.04.2013. godine.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 37. stav 1, 2. i 4. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i slično za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 dana. Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog bez prekida u periodu od 02.04.2012. godine do 10.03.2014. godine i da je ukupno trajanje radnog odnosa tužioca kod tuženog po svim zaključenim ugovorima duže od jedne godine rada. Navedeno u smislu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu, dovodi do prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Kako je tužilac radio kod tuženog počev od 02.04.2012. godine, rok od godinu dana istekao je 02.04.2013. godine, i po proteku tog roka nastavio je da radi kod tuženog na istim poslovima duže od pet radnih dana, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tužilac kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 09.04.2013. godine.

Neosnovano je revizijsko isticanje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer su sudovi propustili da na pouzdan način utvrde da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa.

Ovo iz razloga što su ugovori o radu zaključivani na određeno vreme i protekom vremena na koje su zaključivani, tužiocu je prestajao radni odnos kod tuženog, a nastavljen je zaključivanjem novih ugovora o radu bez i jednog prekida. Tužilac je nastavio da radi kod tuženog na istim poslovima po proteku roka od jedne godine (posle 02.04.2013. godine) i to po ugovoru o radu broj 3955/13 od 11.03.2013.godine. Kod tuženog je bio bez prekida u radnom odnosu od 02.04.2012. do 10.03.2014. godine, te su se u smislu člana 37. stav 4. Zakona o radu stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, a ostalim navodima revizije se pravilnost ovakvog zaključka ne dovodi u sumnju.

To su razlozi zbog čega je Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović