Predmet tražene pravne zaštite je poništaj rešenja tuženog od 26.01.2009. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 03.07.2006. godine, sa Aneksom od 22.05.2008. godine, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze koja je kao otkazni razlog predviđena članom 12. stav 12.4. alineja 1. i 3. i stav 12.3 tačka 2. alineja 6. Aneksa ugovora o radu.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da tužilac, koji je bio zaposlen kod tuženog i raspoređen na radno mesto inkasanta na naplatnoj stanici u S.P., svojom krivicom, jeste učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, jer je utvrđeno da je 17.08.2008. godine, snimljen nadzornom video kamerom tuženog da svoj posao obavlja suprotno Pravilniku tuženog o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, jer je u radno vreme, suprotno zabrani iz Pravilnika, uzimao novac iz kase, davao novac nepoznatim licima, kojima je dozvolio i ulazak u kabinu, iako je znao da je Pravilnikom sve to zabranjeno. Utvrđeno je i da u spornom periodu tuženi nije imao dovoljan broj referenata video nadzora za kontrolu snimaka velikog broja inkasanata (oko 500), zbog čega nije postojala mogućnost direktnog pregleda snimaka u trenutku snimanja, pa su pregledi snimaka video kamera vršeni periodično ili po potrebi. Iz navedenih razloga tuženi je za povredu radne obaveze tužioca saznao u decembru 2008. godine, prijava protiv njega je podneta 31.12.2008. godine, a pobijano rešenje je doneto 26.01.2009. godine.

Imajući u vidu da je utvrđeno da je tužilac, 17.08.2008. godine, prilikom obavljanja poslova svog radnog mesta postupao na način koji je zabranjen, odnosno suprotno odredbama Pravilnika o obavljanju poslova naplate posebne naknade za upotrebu puta ili putnog objekta, te na taj način, svojom krivicom, jeste učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, prisvajanje imovine preduzeća ili sredstava rada, a koja je odredbom člana 12. stav 12.3 tačka 2. alineja 6. Aneksa ugovora o radu, predviđena kao osnov za otkaz zaposlenom od strane poslodavca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je na ovaj način nastupio osnov za otkaz ugovora o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09). Pri tom, bez uticaja je na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane odluke i odgovornosti tužioca, činjenica što u sudskom postupku nije utvrđeno da je tužilac učinio i druge povrede koje su mu pobijanim rešenjem stavljene na teret, s obzirom da je za zakonit otkaz ugovora o radu dovoljno da sud utvrdi da je zaposleni učinio i samo jednu povredu, koja mu je rešenjem stavljena na teret, a koja po opštim aktima poslodavca ili po odredbama ugovora o radu, predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa i otkaz ugovora o radu.

Suprotno navodima revizije, pobijano rešenje doneto je u roku predviđenom članom 184. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je utvrđeno da je tužilac povredu radne obaveze učinio 17.08.2008. godine, da je tuženi saznao za učinjenu povredu u decembru mesecu 2008. godine, a rešenje o otkazu doneo 26.01.2009. godine, što znači da je rešenje doneto u okviru subjektivnog roka od 3 meseca od saznanja za učinjenu povredu i u roku od 6 meseci od nastupanja činjenice koja je osnov za otkaz (od učinjene povrede radne obaveze).

Donošenju rešenja prethodilo je pismeno upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otakz ugovora o radu, koje mu je dostavljeno 12.01.2009. godine, na koje se on pismeno i izjasnio, čime je ispoštovana i odredba člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i navode tužioca iz revizije kojima se ukazuje na neujednačenu sudsku praksu, pa nalazi da su isti neosnovani. Naime prema navodima samog tužioca u reviziji, u predmetu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica Stara Pazova, pravnosnažnom presudom P1 399/10 od 19.05.2011. godine, poništeno je rešenje tuženog- JP P.S., o otkazu ugovora o radu zaposlenom – tužiocu M.B., inkasantu na naplatnoj stanici u S.P., jer tuženi nije dokazao da je taj tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret. Imajući ovo u vidu, odnosno da presuda u navedenom predmetu i u ovoj pravnoj stvari nisu zasnovane na istom ili bitno istom utvrđenom činjeničnom stanju, to se ne može govoriti ni o neujednačenoj sudskoj praksi, zasnovanoj na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostale navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, a kojima se zapravo ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se iz ovih razloga revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.