Protiv navedenih prvnosnažnih presuda branilac maloletnog okr. A.R., adv. E.H., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana „439. stav 1.“ ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, obe presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da obe presude preinači i maloletnog okrivljenog oslobodi od kazne ili mu izrekne blažu kaznu.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti maloletnog okr. A.R. je neosnovan.

Iako branilac kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, iz obrazloženja zahteva i navoda da je maloletni okrivljeni, umesto za krivično delo ubistvo iz člana 113. KZ trebalo da bude oglašen krivim za krivično delo ubistva na mah iz člana 115. KZ ili je trebalo primeniti odredbe o prekoračenju granica nužne odbrane, proizilazi da se zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Iz činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom i potvrđenog drugostepenom presudom nesumnjivo proizilazi da su maloletni okr. A.R. i sada pok. K.S. učestvovali u sukobu, da su se svađali i prepirali u prisustvu svojih drugova i rođaka, da je među njima došlo do fizičkog sukoba, da je sada pok. K.S. maloletnom okrivljenom zadao udarac nožem u predelu leđa kao i da je sada pok. K.S., nakon toga, pao na tlo jer ga je jedan od prisutnih sapleo i nož mu je ispao iz ruke, a dok je ležao na asfaltu maloletni okr. A.R. mu je zadao tri ubodne povrede u predelu vitalnih delova tela.

Nužna odbrana, u smislu člana 19. stav 2. KZ, postoji u situaciji kada učinilac od svog dobra ili dobra drugog lica odbija istovremeni protivpravni napad, a iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je napad sada pok. K.S. prestao u trenutku kada mu je nož ispao iz ruke i on pao na asfalt, te da mu je maloletni okrivljeni nakon toga zadao ubodne rane, dakle u trenutku kada napad više ne postoji. Stoga u konkretnom slučaju ne može biti govora o postupanju maloletnog okrivljenog u nužnoj odbrani, pa time nema ni prekoračenja iste.

Takođe, neosnovano branilac u zahtevu ukazuje da u radnjama maloletnog okr. A.R. eventualno stoje elementi bića krivičnog dela ubistvo na mah iz člana 115. KZ, imajući u vidu da je za postojanje ovog krivičnog dela potrebno da činilac drugog liši života na mah kada je bez svoje krivice doveden u jaku razdraženost napadom, zlostavljanjem ili teškim vređanjem od strane ubijenog. U konkretnom slučaju ne može biti govora o tome da je maloletni okrivljeni bez svoje krivice doveden u stanje jake razdraženosti, s obzirom na nesumnjivo utvrđenje suda da je svojom voljom ušao u sukob i učestvovao u istom, a osim toga, komisija veštaka u sastavu neuropsihijatra, psihologa i psihijatra izjasnila se da je maloletni okr. A.R. kritičnom prilikom bio u stanju razdraženosti ali da kod njega nije konstatovan stepen jake razdraženosti.

Prema tome, prvostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon kada je našao da se u radnjama maloletnog okr. A.R. stiču sva bitna obeležja krivičnog dela ubistvo iz člana 113. KZ.

Osim toga, odbrana maloletnog okrivljenog je na istu povredu zakona ukazivala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u presudi, na strani 5 i na strani 6 u prvom stavu, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Branilac maloletnog okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, međutim, navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog sredstva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                               Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                         Dragiša Đorđević,s.r.