Protiv ovih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Ž.I., advokat Z.V., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači navedene presude i okrivljenog na osnovu člana 423. stav 1. ZKP, oslobodi od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i privatnog tužioca obaveže da okrivljenom nadoknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 102.000,00 dinara po advokatskoj tarifi u roku od 15 dana od prijema odluke.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća kao ni branioca okrivljenog nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, u kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ž.I. je neosnovan.

Branilac okrivljenog Ž.I. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je odredbom stava 4. člana 170. KZ određeno da se neće kazniti učinilac za delo iz stava 1. do 3. tog člana, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja, na koji način je ovom odredbom propisan osnov isključenja postojanja navedenog krivičnog dela. Kako u konkretnom slučaju izreka prvostepene presude ne sadrži nameru omalovažavanja kao subjektivan element bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, to prema stanovištu branioca u radnjama okrivljenog Ž.I. ne postoje zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je oglašen krivim pravnosnažnom presudom, a kojim navodima se, po oceni ovog suda, ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Ž.I., Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga, jer iz činjenica i okolnosti kojima je u izreci prvostepene presude opisan subjektivan odnos okrivljenog prema izvršenom krivičnom delu – „pri čemu je bio svestan da iznetim rečima vređa privatnog tužioca, pa je to i hteo, a bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno“, kao i samog načina izražavanja okrivljenog, proizlazi da je citirana izjava izneta u nameri omalovažavanja privatnog tužioca.

Prema tome, iako u krivičnom opisu predmetnog krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude nije formalno označeno da je okrivljeni inkriminisane reči izrekao u nameri omalovažavanja, po nalaženju ovog suda, ovo subjektivno obeležje predmetnog krivičnog dela proizlazi iz navedene formulacije subjektivnog odnosa okrivljenog prema izvršenom delu, kao i sadržine izjave okrivljenog.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog pravnosnažne presude neosnovano pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Iz iznetih razloga, a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                             Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                        Janko Lazarević,s.r.