Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 14198/10 od 08.12.2010.godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio delimičnu presudu Trgovinskog suda u Nišu u prvom i drugom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbio je zahtev tuženi za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremenom revizijom zasnovanom na odredbi člana 395. ZPP, tužilac je pobijao drugostepenu presudu Privrednog apelacionog suda zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž br. 14198/10 od 29.09.2011.godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 395. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, obzirom da je uz reviziju tužioca dostavljena odluka Privrednog apelacionog suda kojom je u identičnoj pravnoj stvari drugačije odlučeno u odnosu na presudu koja se revizijom pobija.

Sa izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, te su ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Prev 128/11 od 15.03.2012.godine u stavu jedan izreke prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj po odredbi člana 395. ZPP. Stavom drugim izreke usvojio je reviziju tužioca, preinačio presudu Privrednog apelacionog suda Pž br. 14198/10 od 08.12.2010.godine i presudu Trgovinskog suda u Nišu P br. 786/09 od 07.07.2009.godine, tako što je stavom trećim izreke utvrdio da je ništav ugovor o prodaji nepokretnosti Ov br. 1135/07 od 16.01.2007.godine, zaključen između tuženih, a stavom četvrtim utvrdio da tužilac ima pravo korišćenja na stambenoj zgradi u …, sada … broj … poseban deo zgrade na kp.br. … upisane u PL br. … KO N., Ć., što je prvotuženi dužan da prizna i omogući tužiocu upis prava korišćenja u javnim knjigama u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.

Ustavni sud Republike Srbije je odlukom Už br. 6544/2012 od 09.07.2015.godine u stavu prvom izreke usvojio ustavnu žalbu ovde tuženog E. d.o.o. i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 128/11 od 15.03.2012.godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Stavom drugim izreke, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 14198/10 od 08.12.2010.godine. Stavom trećim izreke odbačen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

Vrhovni kasacioni sud je postupajući u skladu sa odlukom Ustavnog suda ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je utvrđenje da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih ništav i utvrđenje da je tužilac nosilac prava korišćenja na nepokretnosti koja je bila predmet ugovora o prometu nepokretnosti zaključenog između tuženih.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju drugotuženi kao prodavac i prvotuženi kao kupac su 06.01.2007.godine u Nišu zaključili ugovor o kupoprodaji nekretnina overen kod suda pod Ov br. 1135/07 od 16.01.2007.godine. Predmet ugovora je prodaja posebnog dela zgrade na kp.br. … u …, sada … broj … u N. upisanoj u PL br. … KO N. Ć.. U zemljišnim knjigama i službi za katastar nepokretnosti upisana je promena sa prava upravljanja i korišćenja drugotuženog na pravo vlasništva u korist prvotuženog. U ugovoru se prodavac legitimisao kao univerzalni pravni sledbenik svih ranijih organizacionih oblika B. koji su postojali od 1947.godine do 1994.godine, kada se B. transformisalo u D.D. i da je kao univerzalni sledbenik vlasnik navedene nepokretnosti. Kupac spornog poslovnog prostora je na osnovu člana 7. Ugovora bio upoznat da je tužilac u posedu poslovnog prostora i preuzeo obavezu i trošak preuzimanja poslovnog prostora u posed. Takođe je utvrđeno da je na dan 31.12.1990.godine pravni prethodnik drugotuženog bio društveno preduzeće i da je sva njegova imovina bila društvena svojina sa pravom korišćenja, te da je rešenjem Trgovinskog suda u Osijeku Fi 1039/94 od 18.03.1994.godine kod drugotuženog došlo do promene oblika organizovanja transformacijom pravnog prethodnika drugotuženog J.k.g.i.o. B. iz V. u preduzeće za proizvodnju obuće, gumarskih i ostalih proizvoda D.D. B., te da su sve akcije prenete Hrvatskom fondu za privatizaciju, te da je izvršena procena vrednosti osnovnog kapitala drugotuženog na dan 31.12.2002.godine u koju procenu je uračunat i predmetni poslovni prostor u N. Ulica … br. … površine … m2 kao imovina drugotuženog, za koji prostor su zbog nerešenih imovinskopravnih odnosa rezervisana sredstva od 485.364 kuna, odnosno 1.213 akcija. Iz navedenog sud utvrđuje da je kroz postupak svojinske transformacije drugotuženog izvršena i promena statusa svojine predmetne nepokretnosti od društvene u onaj oblik svojine koji je uslovila sprovedena svojinska transformacija na nosioca prava. Na osnovu upisa u Sudski registar utvrđuje da je između tužioca i nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće B. postoji pravni kontinuitet i da je tužilac osnovan kao poslovna jedinica pravnog prethodnika drugotuženog kome je osnivanjem data imovina, između ostalog i sporni poslovni prostor na korišćenje, te da je i posle brisanja OOUR B.-S. u S. dana 04.08.1989.godine predmeta imovina ostala na korišćenju kod pravnog prethodnika tužioca D.P. B. iz S. i D.P. B.-t. iz B. i sada tužioca, kao i da je tužilac u posedu objekta kojim je drugotuženi raspolagao zaključenim ugovorom o prometu sa prvotuženim.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi sa pozivom na odredbe priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije zaključuju da je u momentu kada je sporni ugovor zaključen drugotuženi raspolagao imovinom na način koji nije suprotan imperativnom propisu, te da nisu ispunjeni uslovi za ništavost ugovora u smislu člana 103. ZOO. To sa razloga što je predmetni poslovni prostor sve do 18.03.19994.godine bio u statusu društvene svojine i predstavljao deo imovine J.k.g.i.o. B. iz V.. Kako je navedeni kombinat rivatizovan, a u procenju vrednost osnovnog kapitala naveden je i sporni poslovni prostor, to je u vreme zaključenja ugovora o prometu nepokretnosti 16.01.2007.godine drugotuženi preneo pravo svojine prvotuženog raspolagajući pravom u obimu koji je sam posedovao.

Drugostepeni sud odbijajući žalbene razloge tužioca smatra da je titular prava na predmetnoj nepokretnosti koja je bila u prometu bilo pravno lice sa sedištem na teritoriji države sukcesora SFRJ koje je punovažnim pravnim poslom prenelo svoje pravo na domaće pravno lice što je sve upisano u katastru nepokretnosti. Drugostepeni sud potkrepljuje isti zaključak navodom da je Sporazumom o pitanju sukcesije potvrđen odgovarajućim zakonom i kao deo pozitivnog zakonodavstva u hierarhiji pravnih propisa ima jaču pravnu snagu u odnosu na Uredbu o zaštiti imovine dela preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ na koju se tužilac pozivao.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da se zaključak nižestepenih sudova da sporni ugovor zaključen između tuženih nije suprotan imperativnim propisima i da nisu ispunjeni uslovi za ništavost ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima za sada se ne može prihvatiti kao pravilan.

Tužilac je pravno lice koje je organizovano kao D.P. registrovano u skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije, za koje Savezni Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom SRJ. Međutim, radi zaštite društvene imovine i prava zaposlenih Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o zaštiti imovine dela preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ koja je stupila na snagu 01.06.2001.godine, a koja sa izmenama i dopunama iz 2008. i 2009.godine predstavlja deo važeće pravne regulative. U članu 2. Uredbe propisano je da će se odlukom koju donose zaposleni poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće koje će se pripojiti drugom društvenom preduzeću ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove uredbe. Početna imovina za osnivanje preduzeća je imovina poslovne jedinice sa bilansom stanja na dan 31.12.1991.godine. Organizovanje društvenih preduzeća odnosno pripajanje drugom preduzeću, uslovi i način korišćenja sredstava, otuđenje, opterećenje i raspolaganje društvenom imovinom navedenom Uredbom stavljeni su pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije. Društvena preduzeća koja su organizovana po prethodnim propisima, nastala su u skladu sa Uredbom imaju pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu sa Uredbom, što bi značilo da je pravni osnov za korišćenje predmetne nepokretnosti od strane tužioca upravo Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ.

Prema stanju u spisima predmeta drugostepeni sud se pozvao na svojinsku transformaciju iz 1994.godine prema propisima Republike Hrvatske, kao države u kojoj je sedište B. iz V., koja tada nije bila u sastavu zajedničke države sa Republikom Srbijom, pa se postavlja pitanje da li je nakon izvršene svojinske transformacije drugotuženog poslovni prostor koji je bio predmet ugovora, predstavljao svojinu drugotuženog ili je ostao u društvenoj svojini sa pravom korišćenja tužioca po osnovu napred navedene Uredbe i sporno je da li je drugotuženi mogao slobodno raspolagati predmetnom nepokretnošću i istu prodati ili nije.

Iz sadržine priloženog rešenja Okružnog suda u Nišu Gž br. 971/07 03.04.2007.godine prvostepeni sud je utvrdio da je rešenjem Opštinskog suda u Nišu Dn.br. 1404/2006 od 12.09.2006.godine dozvoljena promena naziva uknjiženog organa upravljanja i korišćenja na nepokretnoj imovini na kp.br. … u … broj … u N., između ostalog i na predmetnoj nepokretnosti sa J.k.g.i.o. B. u V.-B. naselje i OUR-a prodaje na B. d.d. proizvodnja i promet obuće, gumenih i ostalih proizvoda V..

Na osnovu navedenih činjenica ne može se zaključiti da je promenom upisa dozvoljenog navedenim rešenjima promenjen oblik svojine na nepokretnosti koja je bila predmet spornog ugovora, jer je na osnovu navedenih rešenja izvršena promena naziva uknjiženog organa upravljanja i korišćenja na spornoj nepokretnosti, pa se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je u trenutku prodaje nepokretnosti odnosno zaključenja spornog ugovora prodavac-drugotuženi B. d.d. mogao raspolagati imovinom koja je bila njegova svojina i preneti to pravo svojine na nepokretnosti na prvotuženog kao kupca.

Sledom rečenog zaključak nižestepenih sudova da je drugotuženi bio vlasnik nepokretnosti koju je prodao prvotuženom ne proizilazi iz navedenog dokaza i stanja u spisima, pa se osnovano u reviziji ističe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će razjasniti odlučujuću činjenicu za presuđenje, a to je da li je drugotuženi kao prodavac prilikom zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti bio vlasnik nepokretnosti koju je prodao spornim ugovorom, a ako nije potrebno je razjasniti da li je drugotuženi kao prodavac pravni sledbenik ranijeg korisnika nepokretnosti J.k.g.i.o. B. pa u zavisnosti od toga utvrditi da li je mogao prodati samo pravo korišćenja nepokretnosti i tek nakon što se razjasne ove činjenice može se odlučiti o zahtevu tužioca.

Ako je drugotuženi u javnim knjigama bio upisan kao vlasnik nepokretnosti koje je prodao po spornom ugovoru, a pri tom upis nije osporen, to bi značilo da u tom slučaju nema mesta ništavosti ugovora jer je prodavac drugotuženi raspolagao svojim pravom u onom obimu koji je imao,a prvotuženi kao kupac bio savestan.

Međutim ako je u javnim knjigama drugotuženi bio upisan kao korisnik nepokretnosti, a nepokretnost koja je predmet ugovora se i dalje vodila kao društvena svojina u tom slučaju je potrebno oceniti kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije kod drugotuženog i razjasniti da li je nakon izršene svojinske transformacije društvena svojina na kojoj je drugotuženi imao pravo korišćenja pretvorena u svojinu i da li se promena oblika svojine odnosi na nepokretnosti koje se nalaze u Republici Srbiji i koji obim prava je drugotuženi imao u trenutku prodaje nepokretnosti prvotuženom, da li je drugotuženi mogao izvršiti prenos svojine ili samo vršiti otuđenje iz društvene svojine kao nosilac prava korišćenja po pravilima Zakona o prometu nepokretnostima.

Prema podacima u spisima predmeta drugotuženi je sproveo svojinsku transformaciju 1994.godine prema propisima Republike Hrvatske u kojoj je njegovo sedište. Prema sadržini rešenja o privatizaciji Hrvatskog fonda za privatizaciju broj 563-03-02/03-2003-38 od 24.09.2003.godine utvrđeno je pretvaranje društvenog preduzeća B. u D.D. Iz sadržine tog rešenja se dalje vidi da su kod procene kapitala predmet procene bile i nekretnine koje se nalaze u Srbiji, među kojima i sporna nepokretnost. U tački 4. ovog rešenja je navedeno da se zabranjuje raspolaganje sa 693.700 deonica čija vrednost odgovara procenjenim vrednostima nekretnina na kojima nisu rešeni imovinskopravni odnosi, a u tim nekretninama prema spisku sadržanom u ovom rešenju se nalaze i nekretnine u Srbiji, pa i sporna nepokretnost. U spisima predmeta nema podataka da li je ova zabrana prestala i kada.

U konkretnom slučaju prema utvrđenim činjenicama proizilazi da je kod drugotuženog promenjen samo naziv u katastarskim knjigama i da je drugotuženi upisan u knjigama u pravnoj formi deoničkog društva posle izvršene svojinske transformacije, što znači da je njegovo statusno pitanje rešeno, ali to ne znači da je po automatizmu rešeno i stvarnopravno pitanje.

Zato će prvostepeni sud pribaviti od strane nadležnog katastra nepokretnosti, jasan izveštaj o tome da li je nepokretnost koja je bila predmet prometa po spornom ugovoru bila upisana u trenutku zaključenja ugovora kao društvena svojina sa pravom korišćenja, pa ako jeste prvostepeni sud će na osnovu priloženih isprava ceniti kvalifikaciju izvršene svojinske transformacije, odlučiti da li je drugotuženi mogao prodati nepokretnost kao svoju stvar ili samo preneti pravo korišćenja na nepokretnosti u skladu sa tada važećim zakonom. Pored navedenog prvostepeni sud će prilikom odlučivanja imati u vidu i odredbu člana 2 Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije kojima je predviđena obaveza države sukcesora da omogući zaštitu i vraćanje prava na nepokretnostima, pravnim subjektima koja su im pripadala na dan 31.12.1990.godine. U stavu 2. istog člana predviđeno je da ugovori koji su nakon ovog datuma slobodno zaključivala lica iz različitih država biće poštovani pri čemu svaka strana ima obavezu da obezbedi njihovo izvršenje. Odredba člana 2. stav 2. Zakona o potvrđivanju sporazuma o pitanjima sukcesije predviđa obavezu svih državnih organa na teritoriji Republike Srbije da poštuju sve ugovore koje zaključe pravni subjekti sa teritorije bivše SFRJ uključujući i one koje zaključe javna preduzeća bez ikakve diskriminacije. Taj zakon ne pravi razliku u pogledu oblika organizovanja ili prirode kapitala pravnog subjekta sa teritorija države SFRJ, koji je titular prava na nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije.

Imajući u vidu sve navedeno i polazeći od procesnih ovlašćenja iz člana 406. i 407. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.