U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Branislave Apostolović i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Mesna zajednica R. iz R, koju zastupa Opštinski javni pravobranilac iz Despotovca, protiv tuženog N.Z., preduzetnika SZZ FR N.Z. iz K., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž br. 1434/14 od 02.03.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 18.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca, preinačuje presuda Privrednog apelacionog suda Pž br. 1434/14 od 02.03.2015.godine u stavu drugom izreke, tako što se odbija žalba tuženog kao neosnovana i potvrđuje presuda Privrednog suda u Beogradu P br. 8413//12 od 04.12.2013.godine, u delu stava 1 izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.409.355,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2007.godine pa do konačne isplate i u stavu trećem izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.102.780,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P br. 8413/12 od 04.12.2013.godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.829.396,66 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2007.godine do končane isplate. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena za iznos od 314.060,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.102.789,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je pobijanom presudom Pž br. 1434/14 od 02.03.2015.godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu u delu stava jedan izreke, kojim je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 420.041,60 dinara sa zateznom kamatom od 19.01.2007.godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke drugostepene presude preinačena je prvostepena presuda u delu stava jedan izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.409.355,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2007.godine do konačne isplate, kao i u stavu trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati iznos od 2.409.355,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2007.godine do konačne isplate, i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Stavom trećim izreke drugostepene presude, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, tužilac je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS2 br. 55/14) i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revident u pogledu odlučivanja o glavnom zahtevu ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP. Međutim, osnovan je revizijski navod da je drugostepeni sud u preinačenom delu pogrešno primenio materijalno pravo, što je razlog za preinačenje drugostepene presude u navedenom delu.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac i tuženi su 14.09.2006.godine zaključili ugovor o građenju po kome je tužilac kao naručilac radova uplatio tuženom kao izvođaču radova avans u iznosu od 5.000.000,00 dinara dok je za drugi deo avansa od 5.000.000,00 dinara između tužioca i tuženog zaključen ugovor o cesiji od 14.12.2006.godine, po kome je tužilac preneo svoje potraživanja prema JP PU R. koji je imao prema ugovoru broj 100/2006 od 13.09.2006.godine. Tužilac je ugovor o građenju raskinuo 03.09.2007.godine zbog neizvršenja ugovornih obaveza. U predmetnom sporu tuženi je pravnosnažno obavezan da tužiocu uplati iznos od 2.557.862,46 dinara sa pripadajućom kamatom obzirom da je tužilac nesporno tuženom uplatio iznos od 5.000.000,00 dinara i za 2.590.644,89 dinara mu je isporučen ugalj po ugovoru o cesiji, a tuženi je nesporno izveo radove tužiocu u vrednosti od 4.298.680,88 dinara. U ponovnom postupku za ukinuti deo tužbenog zahteva od 3.143.456,66 dinara, tužilac je povukao tužbu za iznos od 314.060,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi svoje nesporno potraživanje prema JP PU R. po ugovoru o cesiji od 14.12.2006.godine takođe ugovorom o cesiji od 03.01.2007.godine u vrednosti od 5.000.000,00 dinara ustupio D.O.O. A.c.e. iz B., da bi 14.05.2007.godine između JP PU R. kao cezusa, A.c.e. d.o.o. iz B. kao cedenta i tuženog kao cesionara bio zaključen ugovor o cesiji na iznos od 2.545.321,98 dinara, pri čemu u ovom ugovoru nije navedeno koje potraživanje prema R. d.o.o. A. ustupa tuženom.

Kod ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je u celosti usvojio preostali tužbeni zahtev tužioca zaključujući da je tužilac ugovorom o cesiji od 14.12.2006.godine ispunio svoju obavezu isplate dela avansa u smislu člana 444. stav 1. ZOO u vezi sa članom 308. stav 1. istog zakona, te kako isti nije opravdan izvedenim radovima tuženog po ugovoru o građenju koji je raskinut primenom člana 132. ZOO obavezao je tuženog da tužiocu vrati ono što je tužilac dao u realizaciji rakinutog ugovora.

Surpotno prvostepenom sudu, drugostepeni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o cesiji radi naplaćivanja u smislu članja 442. stav 2. ZOO na osnovu koga se može smatrati da je tužiočeva obaveza po ugovoru o gradnji ispunjena tek kada tužiočev dužnik-cezus ovde JP PU R. prijemniku, ovde tuženom, ispuni cediranu obavezu. Kako tužilac nije dokazao da je tuženom po osnovu ugovora o cesiji isporučen ugalj u iznosu od 2.409.355,06 dinara, to je primenom pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev u delu za koji tužilac nije dokazao da je tuženi preuzeo ugalj po osnovu ugovora o cesiji od 14.12.2006.godine, pa samim tim nije ni u obavezi da taj iznos vrati tužiocu primenom odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima.

Osnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, jer se u konkretnom slučaju ugovor o cesiji zaključen između tužioca i tuženog ne može smatrati ugovor o cesiji radi naplate. Tužilac je umesto dugovane prestacije, dela avansa po ugovoru o građenju, ustupio tuženom kao poveriocu svoje potraživanje koje je imao prema JP PEU R. za isporuku uglja. Stoga se radi o ustupanju umesto ispunjenja u smislu člana 444. stav 1. u vezi sa članom 308. ZOO. Kod ustupanja umesto ispunjenja zaključenjem ugovor o ustupanju dužnikova obaveza se gasi do iznosa ustupljenog potraživanja. Međutim, i u ovom slučaju on je odgovoran za postojanje i naplativost ustupljenog potraživanja, što proističe iz pravila o zameni ispunjenja. Činjenica da je tuženi ugovorom o cesiji od 03.01.2007.godine ustupio svoje potraživanje dobijeno cesijom od tužioca trećem licu d.o.o. A.c.e. iz B., znači da je tuženi ostvario ekonomski efekat cesije, odnosno realizovao cedirano potraživanje, te zaključak tužioca broj 44/2007 od 28.06.2007.godine, kojim tužilac nalaže obustavljanje svake dalje isporuke uglja tuženom nema uticaja na međusobni odnos parničnih stranaka u pogledu cediranog potraživanja. Kako je tužilac tuženom po osnovu ugovora o građenju ispunio ugovorne obaveze u pogledu isplate avansa koji nije pokriven radovima tuženog, te je ugovor o građenju raskinut na osnovu člana 132. ZOO, tužilac ima pravo da mu se vrati i sporan iznos od 2.409.355,06 dinara sa pripadajućom kamatom za koji iznos je pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud pogrešnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev u ovom delu odbio.

Obzirom na uspeh tužioca u sporu, pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 2. i 154. ZPP tužiocu pripadaju troškovi dosuđeni prvostepenom presudom. Žalbeni troškovi tužiocu ne pripadaju, jer se radi o troškovima odgovora na žalbu, koji troškovi nisu bili nužni radi vođenja parnice, a revizijski troškovi tužiocu nisu dosuđeni, jer isti nisu traženi ni opredeljeni.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.