Stavom II izreke prvostepene presude okrivljeni M.M. je na osnovu člana 423. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačke 1. i 4. u vezi člana 61. KZ. Oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu a predlog RJT o izricanju okrivljenom mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i svih dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovođenje tuđom imovinom, odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1198/15 od 23.10.2015. godine žalbe Višeg javnog tužioca u Kraljevu i branioca okrivljenog su odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv stava I izreke pravnosnažne presude Višeg suda u Kraljevu K br. 72/14 od 18.06.2015. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1198/15 od 23.10.2015. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.M., adv. G.P., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. ZKP, i to pogrešne primene zakona - član 237. stav 2. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i okrivljenog oslobodi od optužbe, a zatim odredi odlaganje izvršenja pravnosnažne presude.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao javnog tužioca i branioca okrivljenog jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke, pa je na sednici veća razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i na osnovu ocena navoda i predloga, našao:

Branilac okrivljenog M.M., kako to proizilazi iz obrazloženja zahteva, ukazuje da je na štetu okrivljenog povređen zakon i to odredba člana 439. tačka 2) ZKP, jer je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe i za koje je okrivljeni oglašen krivim u stavu I izreke prvostepene presude, primenjen zakon koji se ne može primeniti. Branilac smatra da je radnja krivičnog dela oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. Krivičnog zakonika ostala u pokušaju, jer do oštećenja poverilaca nije došlo, pa kako je u pitanju posledično krivično delo, nema ni posledice.

Izneti navodi branioca okrivljenog po oceni Vrhovnog kasacionog suda su osnovani, a iz sledećih razloga:

U činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. KZ datom u stavu I izreke prvostepene presude, navedeno je da je okrivljeni M.M. dana 11.11.2010. godine postupajući „kao odgovorno lice u preduzeću, znajući da je njegovo preduzeće postalo nesposobno za plaćanje, u nameri da izigra ili ošteti poverioce sastavio lažni ugovor na taj način što je kao vlasnik i direktor preduzeća „B.“ iz R., koje preduzeće je postalo nesposobno za plaćanje ... zaključio neistiniti ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, po kom ugovoru preduzeće „B.“ DOO iz R. prodaje preduzeću „D.“ DOO iz R. koje je on osnovao ... jednu zgradu ugostiteljstva u R., zgrada broj 1, ... na kat. parceli broj 435/1 KO R. ..., sa pravom korišćenja ove kat. parcele, što u stvarnosti predstavlja hotel „P.“ u ugovoru nije označio kupoprodajnu cenu, neistinito uneo da je ugovor zaključen 25.06.2010. godine, ugovor je overen u Sudskoj jedinici Raška Ov br. 2614/2010 dana 11.11.2010. godine, zaključio aneks ovog ugovora u kome je kao datum zaključenja naveden 25.06.2010. godine, u kome je ugovoreno da je kupoprodajna cena jednaka knjigovodstvenoj vrednosti ove nepokretnosti i iznosi 21.000.000,00 dinara, znajući pri tom da je Privredni sud u Kraljevu rešenjem St. 74/2010 od 09.11.2010. godine otvorio stečajni postupak nad preduzećem „B.“ i da je rešenje o otvaranju stečajnog postupka istaknuto na oglasnoj tabli suda dana 11.11.2010. godine, svestan da na ovakav način umanjuje imovinu preduzeća „B.“ koje čini stečajnu masu i da će zaključenjem ovakvog ugovora izigrati, odnosno oštetiti poverioce u postupku namirenja iz stečajne mase, što je i hteo“.

Navedenim činjeničnim opisom je jasno označena radnja odgovornog lica u pravnom licu-sastavljanje lažnog ugovora, sa znanjem da je pravno lice prethodno postalo nesposobno za plaćanje, kao i namera oštećenja poverilaca u stečajnom postupku, ali nije opisana posledica – nastupanje štete za poverioce.

Da bi krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. ZKP prema njegovom zakonskom opisu, bilo izvršeno, potrebno je i da je nastupila posledica u vidu oštećenja poverilaca.

Prema odredbi člana 30. Krivičnog zakonika pokušaj krivičnog dela postoji kada „ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši ...“, odnosno na subjektivnom planu uvek mora postojati umišljaj a na objektivnom da je izvršenje krivičnog dela započeto tj. da je došlo do preduzimanja radnje izvršenja ali da je posledica izostala.

U konkretnom slučaju, u izreci prvostepene presude opisana je radnja i namera, ali nije opisana posledica – nastupanje štete za poverioca, pa je, shodno takvom opisu, krivično delo ostalo u pokušaju.

Sledstveno izloženom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, a zatim i drugostepeni sud potvrđivanjem prvostepene presude primenio zakon koji se u konkretnom slučaju ne može primeniti kada je radnje okrivljenog bliže opisane u stavu I izreke prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 2. KZ i time učinili povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se osnovano ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud u odnosu na ovu povredu - član 439. tačka 2) ZKP, uvažio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i preinačio prvostepenu presudu u stavu I izreke u pogledu pravne ocene dela, tako što je navednu protivpravnu radnju okrivljenog M.M. pravno kvalifikovao kao krivično delo oštećenje poverilaca u pokušaju iz člana 237. stav 2. u vezi člana 30. KZ, nalazeći da se u istoj stiču sva zakonska obeležja, kako objektivne, tako i subjektivne prirode, tog krivičnog dela.

Imajući u vidu izmenjenu pravnu kvalifikaciju u stavu I izreke prvostepene presude Vrhovni kasacioni sud je odlučio i o krivičnoj sankciji, pa je uzimajući u obzir okolnosti od značaja za odluku o vrsti i visini krivične sankcije u smislu člana 54. KZ a koje su utvrđene pravnosnažnom presudom i nisu predmet pobijanja zahteva za zaštitu zakonitosti, okrivljenog M.M. osudio na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci, u koju mu je primenom člana 63. KZ uračunato i vreme provedeno u pritvoru počev od 18.11.2011. godine do 25.04.2012. godine, nalazeći da će ovako izrečenom kaznom biti ostvarena zakonom propisana svrha kažnjavanja. U ostalom nepreinačenom delu prvostepena presuda je ostala neizmenjena.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud, iz iznetih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na istaknutu povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP usvojio kao osnovan i na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                              Za predsednika veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                                             Vesko Krstajić, s.r.