Stavom II izreke prvostepene presude okrivljeni J.Š. je na osnovu člana 355. tačka 2. ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ i krivično delo razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. KZ. Oštećeni je na osnovu člana 206. stav 3. ZKP radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućen na parnicu. Na osnovu člana 197. stav 1. ZKP odlučeno je da troškovi krivičnog postupka u tom delu padnu na teret budžetskih sredstava Republike Srbije.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2406/12 od 19.06.2013. godine u stavu I izreke uvažena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu a prvostepena presuda u odnosu na okrivljene G.G. i J.Š., preinačena tako što su okrivljeni oglašeni krivim zbog krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ a okrivljeni J.Š. i zbog krivičnog dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. KZ i osuđeni i to okrivljeni G.G. na kaznu zatvora u trajanju od dve godine u koju mu je uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 21.12.1997. godine do 04.12.1998. godine, a okrivljeni J.Š. nakon što su mu prethodno utvrđene pojedinačne kazne zatvora i to za krivično delo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ kazna zatvora u trajanju od dve godine, a za krivično delo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. KZ kazna zatvora u trajanju od jedne godine osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci.

Na osnovu člana 91. i 92. KZ od okrivljenih je oduzeta imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela pa su okrivljeni svaki ponaosob obavezani da plate iznose od po 575,00 dinara u korist budžeta Republike Srbije u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja a okrivljeni J.Š. obavezan da plati i sudski paušal u iznosu od 10.000,00 dinara, u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Žalba branioca okrivljenog G.G. odbijena je kao neosnovana, a prvostepena presuda u odnosu na ovog okrivljenog u nepreinačenom delu potvrđena.

Stavom II izreke iste presude na osnovu člana 217. ZKP obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog D.N., zbog smrti okrivljenog.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 8/13 od 13.11.2014. godine delimično su usvojene žalbe okrivljenog J.Š. i njegovog branioca, a presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2406/12 od 19.06.2013. godine preinačena u delu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog J.Š. pošto mu je prethodno utvrdio za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. KZ, opisano u tački I izreke prvostepene presude kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. KZ, opisano pod tačkom II izreke prvostepene presude kazna zatvora u trajanju od jedne godine i na osnovu člana 49. stav 1. KZJ uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina izrečenu presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. br. 26/88 od 30.06.1988. godine za krivično delo ubistvo iz člana 28. stav 2. KZV, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Vojvodine Kž. 2/89 od 14.09.1989. godine i na osnovu člana 49. stav 1. KZJ u vezi člana 48. stav 1. tačka 3. KZJ osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina u koju mu je shodno članu 50. stav 1. i 2. KZJ uračunato i vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora po presudi Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. br. 26/88 od 30.06.1988. godine. U ostalom delu žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbijene su kao neosnovane, a pobijana presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2406/12 od 19.06.2013. godine i Kž3 8/13 od 13.11.2014. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog J.Š., adv. Š.P., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP i to konkretno bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, a presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 8/13 od 13.11.2014. godine preinači tako što će usvojiti žalbu okrivljenog i njegovog branioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2406/12 od 19.06.2013. godine i navedenu presudu preinači tako što će odbiti žalbu OJT u Novom Sadu a presudu Osnovnog suda u Novom Sadu K br. 3004/10 od 09.04.2012. godine, potvrdi, ili pak da usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 2406/12 od 19.06.2013. godine i Kž3 8/13 od 13.11.2014. godine i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje o žalbi OJT u Novom Sadu izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K br. 3004/10 od 09.04.2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog J.Š., adv. Š.P. Republičkom javnom tužiocu u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog J.Š., adv. Š.P., u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP je neosnovan.

Branilac okrivljenog J.Š., adv. Š.P. u zahtevu za zaštitu zakontiosti kao razlog podnošenja zahteva navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da su obe nižestepene presude zasnovane na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku, presude ne mogu zasnivati. Kao nezakonit dokaz označava zapisnike o prepoznavanju lica od 23.12.1997. i 25.12.1997. godine, sačinjene od strane organa unutrašnjih poslova koji su, po stavu branioca okrivljenog, sproveli istražnu radnju prepoznavanja lica bez ovlašćenja i bez naredbe istražnog sudije shodno članu 162. stav 3. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku.

Po stavu branioca okrivljenog organi unutrašnjih poslova su jedino imali ovlašćenje i to shodno članu 151. stav 2. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku da utvrde istovetnost lica ili predmeta i to samo u okviru radnji pronalaženja eventualnih učinilaca krivičnih dela a ne i radnju saslušanja koju su u konkretnom slučaju preduzeli koja nije izvršena u skladu sa odredbom člana 233. ZKP. O preduzetoj radnji organi unutrašnjih poslova bili su dužni sačiniti zapisnik koji potpisuje ispitano lice saglasno članu 79. stav 1. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku što nije učinjeno, pa svi navedeni nedostaci čine zapisnike o prepoznavanju nezakonitim dokazima.

Istaknute navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim a iz sledećih razloga:

Odredbom člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) propisano je da će se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog zakonika ocenjivati po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05-dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09-dr. zakon, 72/09 i 76/10).

Iz spisa predmeta se utvrđuje da su zapisnici o prepoznavanju lica KU br. 132/97 od 23.12.1997. godine i KU 132/97 i 143/97 od 25.12.1997. godine OUP Srbobran, sačinjeni od strane organa unutrašnjih poslova koji su postupali u okviru svojih ovlašćenja određenih Zakonom o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“ br. 4/77, 14/85, 36/77 (ispravka), 74/87, 57/89 i 3/90 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92 i 24/94 - u daljem tekstu Zakon o krivičnom postupku) u fazi prethodnog postupka i to na osnovu odredaba člana 151. stav 1. i stav 2, što je vidljivo iz spisa predmeta, jer je rešenje o sprovođenju istrage prema okrivljenima G.G., M.M. i D.N., zbog više krivičnih dela teške krađe i razbojništva, među kojima i prema oštećenima K.M. i K.I. doneto dana 30.12.1997. godine a prema okrivljenom J.Š. doneto dana 09.01.1998. godine a radnje prepoznavanja su vršene pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage i to dana 23.12.1997. i dana 25.12.1997. godine, nakon podnošenja krivične prijave.

Odredbom člana 151. stav 1. navedenog Zakona o krivičnom postupku predviđeno je da, ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, organi unutrašnjih poslova dužni su da preduzmu potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka.

Odredbom člana 151. stav 2. istog Zakona o krivičnom postupku predviđeno je da radi izvršenja zadataka iz stava 1. tog člana organi unutrašnjih poslova mogu, pored ostalog, da traže potrebno obaveštenje od građana i da preduzmu potrebne mere u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta kao i da preduzmu druge potrebne mere i radnje. O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti, sastaviće se zapisnik ili službena beleška.

Prema tome, radnje prepoznavanja o kojima su sačinjeni zapisnici na koje se u zahtevu ukazuje, su preduzete u skladu sa odredbama člana 151. stav 1. i 2. Zakona o krivičnom postupku koji je važio u vreme preduzimanja tih radnji.

Neosnovano se u zahtevu branioca okrivljenog ukazuje da je radnja prepoznavanja nezakonita, jer je ista bila zabranjena organu unutrašnjih poslova odredbom člana 151. stav 3. pomenutog Zakona o krivičnom postupku. Odredbom stava 3. člana 151. Zakona o krivičnom postupku je predviđeno da organi unutrašnjih poslova mogu i pozivati građane. U pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja. Prinudno se može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno. Prilikom postupanja po odredbama ovog člana, organi unutrašnjih poslova ne mogu građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, svedoka ili veštaka, ako u ovom zakonu nije drukčije predviđeno (član 155. stav 1).

U konkretnom slučaju, međutim, prepoznavanje su izvršila lica koja su, u svojstvu građana, pozvana od strane ovlašćenog organa u fazi prethodnog postupka, pre nego što je krivični postupak započeo, da izvrše prepoznavanje. Ta radnja je izvršena u cilju utvrđivanja istovetnosti lica od strane organa unutrašnjih poslova, a ne saslušanja u svojstvu svedoka, što je jasno vidljivo iz navedenih zapisnika o prepoznavanju.

Kako se, prema tome, nije radilo o radnji saslušanja građana u svojstvu svedoka, to se ne može govoriti ni o povredi odredbe člana 151. stav 3. Zakona o krivičnom postupku, na šta se neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje.

Neosnovano se u zahtevu ukazuje i na nedostatak potpisa lica koja su vršila prepoznavanje kao na smetnju koja ove dokaze čini nezakonitim, jer, pored toga, što lica K.M., K.I. i Z.Ž. nisu osporila činjenicu da su u toj fazi postupka vršili prepoznavanje u prostorijama organa unutrašnjih poslova, već se i odredbe člana 79. i 80. Zakona o krivičnom postupku koji je važio u to vreme, a na čije se navodno kršenje ukazuje, odnose na zapisnike o radnjama preduzetim u toku krivičnog postupka, pa s`toga nisu od značaja za ocenu formalne pravilnosti zapisnika sačinjenih pre pokretanja krivičnog postupka, što je u konkretnoj situaciji slučaj.

Neosnovano se od strane branioca okrivljenog ukazuje i na povredu odredbe člana 233. tada važećeg Zakona o krivičnom postupku u pogledu sadržine preduzete radnje, odnosno načina prepoznavanja kao osnova za ocenu zapisnika o prepoznavanju kao nezakonitog dokaza. Odredba člana 233. pomenutog Zakona o krivičnom postupku odnosi se na saslušanje svedoka, određujući pravila o načinu na koji svedok treba da prepozna lice ili predmet. Ovo su pravila o prepoznavanju koja se odnose na saslušanje lica koje ima svojstvo svedoka u krivičnom postupku, a ne i na radnje, koje su organi unutrašnjih poslova bili dužni preduzimati u vezi sa utvrđivanjem istovetnosti lica ili predmeta, potrebnim za pronalaženje učinioca krivičnih dela ili sprečavanje da se učinilac ili saučesnik sakrije ili pobegne kako je to predviđeno odredbom člana 151. stav 1. Zakona o krivičnom postupku. Prema tome, ovde se ne radi o saslušanju svedoka, već o radnji preduzetoj u vezi sa utvrđenjem istovetnosti lica radi otkrivanja učinilaca krivičnih dela, pa se ne može raditi o povredi odredbe člana 233. ZKP.

Iz navedenih razloga neosnovani su navodi branioca okrivljenog da su sudovi učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku.

S`toga je Vrhovni kasacioni sud iz napred iznetih razloga, a na osnovu odredbe člana 490. i 491. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                                                  Bata Cvetković, s.r.