U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koja od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 361. stav 1. ZPP, na koju se revizijom se ukazuje (uz pogrešno ukazivanje na povredu člana 374. stav 1. novog ZPP).

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao je poslove portira, do donošenja pobijane odluke od 04.11.2008. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze predviđene članom 16. Ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti – neblagovremeno i nemarno izvršenje radne obaveze. Stavljeno mu je na teret da je 15.10.2008. godine, radeći na kapiji preduzeća posao kurira, prilikom izlaska iz fabrike putničkog vozila, u kome su se nalazili N.Đ., P.M. i B.T., izvršio proveru vozila – otvorio i zatvorio gepek, ali da tom prilikom nije tražio revers, odnosno izlazni dokument za opremu koja se nalazila u gepeku vozila. Sudovi su utvrdili i da je naredbom direktora tuženog od 13.10.2008. godine, kojom je naloženo službi protokola – obezbeđenja (u koju spada portirska služba), da prilikom ulaska i izlaska zaposlenih iz preduzeća izvrši pregled vozila i stvari, a da prilikom izlaska vozila prvo treba prekontorlisati prtljažni prostor vozila, a potom izvršiti kontrolu dokumenata koja prate robu i materijal i nakon toga otvoriti kapiju, ali da tužilac spornom prilikom nije izvršio kontrolu dokumenata koji prate HTZ opremu, a koja se nalazila u gepeku vozila koji je pregledao.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili da tužilac 15.10.2008. godine jeste učinio radnju na način kako je to opisano u rešenju o otkazu ugovora o radu, ali da donošenju ovog rešenja nije prethodilo upozorenje kojim je upozoren da ova – konkretna radnja predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

Međutim, sudovi su utvrdili da su pre događaja od 15.10.2008. godine i donošenja pobijanog rešenja, tužiocu dostavljena dva upozorenja i to prvo, od 01.10.2008. godine, kojim je upozoren da je 22.09.2008. godine učinio povredu radne obaveze iz člana 16. Ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti, na taj način što nije prijavio nestanak guma niti sačinio belešku o radnji iz prijave Z.Đ.. U ovom upozorenju tužiocu je predočeno da ukoliko u narednom periodu učini istu ili slučnu povredu radne obaveze otkazaće mu se ugovor o radu bez upozorenja. Upozorenjem od 23.07.2008. godine, tužilac je upozoren da je toga dana, 23.07.2008. godine, kao radnik Službe protokola bio van svog radnog mesta, sa grupom radnika iz Odeljenja za proizvodnju transport poklopaca, u dvorištu – ispred hale, ne preduzimajući mere zaštite na radu čime je nesavesno izvršavao svoje radne obaveze. I u ovom upozorenju se navodi da ponašanje tužioca predstavlja povredu radne obaveze iz člana 16. Ugovora (nesavesno izvršavanje radnih obaveza), te ukoliko u narednom periodu učini istu ili sličnu povredu radne obaveze otkazaće mu se ugovor bez upozorenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da donošenju rešenja nije prethodilo upozorenje u smislu člana 180. stav 3. Zakona o radu, a da prethodna upozorenja ukazuju na različite povrede radne obaveze, odnosno da se radi o posebnim otkaznim razlozima, pa oni ne mogu da se uzmu kao upozorenje i za radnju za koju je doneto pobijano rešenje, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev i rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Naime, odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje, u slučaju ako zaposleni učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu. Ugovorom o utvrđivanju prava obaveza i odgovornosti, zaključenim između parničnih stranaka 23.03.2007. godine, sa Aneksom I od 18.04.2007. godine, članom 16. predviđeno je da osnov za otkaz ugovora o radu predstavlja neblagovremeno, nemarno i nesavesno izvršavanje radnih obaveza. Odredbom člana 180. stav 3. Zakona o radu propisano je da donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa zbog povreda radne obaveze i radne discipline mora da prethodi upozorenje kojim se zaposleni upozorava na postojanje razloga za otkaz.

U konkretnom slučaju tužiocu su pre donošenja pobijanog rešenja dostavljeno dva upozorenja – od 23.07. i 01.10.2008. godine, kojima on jeste upozoren na različite radnje koje je učinio (23.07. i 22.09.2008. godine), ali kojima se upozorava da je izvršenjem navedenih radnji učinio povredu iz člana 16. Ugovora – povredu radne obaveze neblagovremenim, nemarnim, nesavesnim izvršenjem radne obaveze, te mu je u oba upozorenja predočeno da će mu se otkazati ugovor o radu bez upozorenja, ukoliko učini istu ili sličnu povredu radne obaveze. Donošenju pobijanog rešenja nije prethodilo posebno upozorenje kojim se upozorava da i radnja učinjena 15.10.2008. godine predstavlja povredu radne obaveze iz člana 16. Ugovora, po kom osnovu mu je i prestao radni odnos.

Drugostepeni sud pravilno nalazi da u konkretnom slučaju nije bilo potrebno donositi posebno (novo) upozorenje, te da time nije povređena odredba člana 180. stav 3. Zakona o radu. Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze - nesavesnog izvršavanja radnih obaveza, što predstavlja otkazni razlog iz odredbe člana 16. Ugovora. U obrazloženju osporenog rešenja navode se upozorenja od 23.07. i 01.10.2008. godine, kojima je tužiocu ukazano da će mu se otkazati ugovor o radu, ako učini istu ili sličnu povredu radne obaveze, i to bez ponovnog upozorenja. Navedenim – prethodnim upozorenjima tužiocu je već ukazano da njegovo postupanje, koje je suprotno standardu očekivanog ponašanja, predstavlja otkazni razlog iz člana 16. Ugovora - nesavesno izvršavanje radnih obaveza. Kako je tužilac u sva tri slučaja izvršio istu povredu radne obaveze - nesavesno izvršavanje radnih obaveza, to za povredu učinjenu 15.10.2008. godine nije bilo neophodno dostaviti mu novo upozorenje, bez obzira što se faktički radi o različitim radnjama izvršenja, posebno imajući u vidu da je već dva puta upozoren da će mu ugovor o radu biti otkazan ukoliko učini istu ili sličnu povredu radne obaveze. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud pravilno zaključuje da pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu nije doneto uz povredu pravila postupka i povredu odredbe člana 180. stav 3. Zakona o radu.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 398. stav2. ZPP9.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.