Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1955/14 od 19.02.2015. godine, odbija se kao neosnovana žalba tuženog Zdravstvenog centra U. i potvrđuje presuda Višeg suda u Užicu P 28/13 od 14.04.2014. godine u stavu 1. i stavu 2. izreke u delu kojim je tuženi Zdravstveni centar U. obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 225.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi Zdravstveni centar U. je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi u reviziji ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz kojih se po članu 407. ZPP revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Republička zajednica zdravstvenog osiguranja i reosiguranja Beograd, koja je pravni prethodnik tužioca, usvojila je Plan razvoja zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja u Republici Srbiji van pokrajina za period od 1976. do 1980. godine. U okviru tog Plana bilo je predviđeno da se dodele sredstva samoupravnim interesnim zajednicama zdravstvenog osiguranja radi izgradnje zdravstvenih objekata, a među njima i za Dom zdravlja u N.V.. Odgovarajućim aktima donetim na republičkom, regionalnom i opštinskom nivou bilo je predviđeno da se za potrebe opštinske SIZ-a zdravstvenog osiguranja u N.V. namenski iskoriste sredstva kako bi se u novosagrađenom objektu doma zdravlja obezbedio prostor za smeštaj opštinske samouprvne interesne zajednice. U skladu sa tim vršen je prenos novčanih sredstava sa republičkog preko regionalnog na opštinski nivo i iz tih sredstava je isplaćivan izvođač radova Preduzeće R. iz N.V. sukcesivno prateći dinamiku izvođenja radova na objektu. Objekat je završen i useljen 1978. godine, a u sporni deo istog se uselila opštinska SIZ zdravstvene zaštite N.V. dok se u drugi deo objekta uselio Dom zdravlja N.V. i od tada do danas oni na isti način koriste delove objekta s tim što je u međuvremenu došlo do transformacije SIZ-ova u fondove. U katastar nepokretnosti kao vlasnik objekta upisana je Republika Srbija, a tuženi Zdravstveni centar U. je upisan kao korisnik. Od početka, to jest od izrade projekta za objekat postojale su dve odvojene funkcionalne celine sa dve posebne šalter sale, dve kancelarije za direktora, odvojeni sanitarni čvorovi, a po pravilima građevinske struke radilo se o projektu za dva posebna korisnika. Izgradnju celog objekta finansirao je isključivo pravni prethodnik tužioca Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje preko Regionalnog zavoda U. i Filijale u N.V., a sredstva za tu namenu su obezbeđena od uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje radnika i zemljoradnika i ista predstavljaju sredstva osiguranika. Pravni prethodnik tužioca je imao ovlašćenje da sa tim sredstvima raspolaže u skladu sa odlukom i Programom mera za unapređenje zaštite osiguranja u okviru zajednice, ta sredstva nisu bila državna sredstva već sredstva koja koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja a koja su obezbedile Republička i Opštinska samoupravna zajednica zdravstvene zaštite. Polazeći od navedenog, to jest da je sporni deo objekta građen sredstvima pravnog prethodnika tužioca koja predstavljaju sredstva osiguranika i koja nisu sredstva u svojini Republike Srbije, nižestepeni sudovi nalaze da nije bilo osnova da se u javnim knjigama Republika Srbija upiše kao vlasnik sporne nepokretnosti već da je vlasnik tužilac, zbog čega je tužbeni zahtev usvojen.

Pravilno su primenili materijalno pravo nižestepeni sudovi kada su, kod utvrđenog činjeničnog stanja, našli da je tužiočev tužbeni zahtev osnovan. Razrađujući načela Ustava SFRJ iz 1974. godine u oblasti svojinskopravnih odnosa 1980. godine je donet Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima (''Službeni list SFRJ'' 60/80). Taj zakon je imao za cilj da sakcioniše prethodno stanje u kojem su se i u ovoj oblasti primenjivala pravna pravila predratnog zakonodavstva u skladu sa Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i u vreme neprijateljske okupacije, ali i da kreira buduće odnose. Međutim, taj zakon nije pošao od univerzalnosti prava svojine zbog čega se njime nije predvidelo da svako lice, bilo fizičko ili pravno, može biti nosilac prava svojine već je u članu 1. izričito navedeno da građani, udruženja građana i druga građanskopravna lica mogu biti nosioci prava svojine u granicama i pod uslovom propisanim zakonom. Što se tiče društveno-pravnih lica ona su mogla biti nosioci prava korišćenja. To pravo, koje je ustvari bilo građansko-pravni izraz društvene svojine, predstavljalo je subjektivno imovinsko pravo društveno-pravnih lica koje se sastoji u njihovom ovlašćenju da nepokretnost drže, koriste i njome raspolažu. Tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima (''Službeni list SRJ'' 29/1996) u članu 9. je predviđeno da fizička i pravna lica mogu imati pravo svojine na nepokretnostima odnosno tek od tada su i pravna lica mogla biti titulari prava svojine. To znači da je u konkretnom slučaju tužilac 1978. godine kada je sporni objekat završen stekao na njemu pravo korišćenja. Pri tome se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije da u prvostepenom postupku nije nesumnjivo utvrđeno da je sporni objekat sagrađen sredstvima pravnog prethodnika tužioca koja su ubirana od doprinosa za zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu. To je činjenično pitanje o kome se u reviziji ne može raspravljati.

Opšti je princip imovinskog prava sadržan u čl. 21. i 22. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (izmenama zakona iz 1996. godine promenjen je naziv zakona) da se pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari odnosno da lice koje svojim materijalom i svojim radom, a sa time se može izjednačiti i svojim sredstvima, izradi novu stvar, stiče pravo svojine na tu stvar. U kasnijem periodu u kome dolazi do transformacije društvene svojine u druge oblike donošenjem Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije (''Službeni glasnik RS'' 53/96) država Srbija je iz korpusa društvene svojine u svoju korist izdvojila određena sredstva uključujući i nepokretnosti ali je samim zakonom u članu 1. stav 2. tačka 3, kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud, od toga izuzela ono što je stečeno sredstvima koja koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i sredstva koja su prema posebnom zakonu u svojini druge organizacije. U vreme kada je pravni prethodnik tužioca izdvojio i uložio sredstva u sticanje sporne stvari, on je i posedovao svoja sredstva iz doprinosa i bio ovlašćen da raspolaže tim sredstvima (Zakonu o udruženom radu) te se iz tih sredstava nije mogla steći nepokretnost koja bi po Zakonu o sredstvima u svojini Republike Srbije postala državna svojina. Otuda i po članu 47. istog zakona nije bilo osnova da se na navedenoj nepokretnosti država Srbija uknjiži kao vlasnik. Uostalom i ponašanje države Srbije u ovoj parnici kao tuženika, gde je ona praktično rešavanje spora prepustila tužiocu i drugotuženom ne ulažući pravna sredstva na sudske odluke kojima je sporna nepokretnost izuzeta iz državne svojine, pokazuje da je ona nesumnjivo prihvatila činjenicu o posebnoj nameni sredstava iz kojih je stečena navedena nepokretnost. Imajući u vidu navedeno proizilazi da postoji pravna praznina u zakonodavstvu kada se radi o regulisanju pitanja svojine pravnih lica na imovini na kojoj su imala pravo korišćenja a koje su stekla sopstvenim stvaranjem nove stvari. Ta pravna praznina se mora popunjavati odgovarajućim pravnim pravilima imovinskog prava koja su opšteg karaktera među kojima su i pomenute odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o sticanju prava svojine stvaranjem nove stvari, a koje odredbe su u ovom slučaju pravilno primenjene.

Navodi iz revizije da i kada bi tužilac bio vlasnik objekta ne postoji pravni osnov za sticanje prava svojine na podrumu, s obzirom da se radi o zajedničkim prostorijama na kojima ne postoji pravo svojine već samo pravo korišćenja nisu prihvatljivi. Podrum u višestambenoj ili poslovnoj zgradi, nakon njegove fizičke deobe i opredeljivanjem dela podruma kao pripatka određenog stana odnosno određene poslovne prostorije na kojoj postoji pravo svojine, deli sudbinu glavne stvari i otuda može biti i predmet sticanja prava svojine, a što je u konkretnom slučaju prisutno.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, revizija je kao neosnovana odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.