U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka, 1, 2, 3, 5, 7 i 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a žalbom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz citirane zakonske odredbe.

Članom 8. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova (“Službeni glasnik RS“ broj 101/2013) propisano je da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. U stavu 2. citirane zakonske odredbe propisano je da se zahtevom iz stava 1. ovog člana može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 8b stav 1. istog zakona propisano je da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Razumna dužina sudskog postupka predstavlja optimalno vreme koje je potrebno da se odluči o pravu stranke, koje je sporno da bi se neizvesnost otklonila, a stranka dobila saznanje da li joj sporno pravo pripada ili ne, čime se obezbeđuje pravna sigurnost stranaka. Optimalno potrebno vreme za okončanje postupka je relativna kategorija koja se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju na osnovu okolnosti koje se tiču složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u sudskom postupku, ponašanja podnosioca zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku postupanja suda, prirode zahteva, odnosno značaja predmeta spora za podnosioca zahteva.

Saglasno citiranim zakonskim odredbama i primenjujući navedene kriterijume, Apelacioni sud u Beogradu je ceneći dužinu trajanja postupka pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P 153/12 pravilno zaključio da se trajanje postupka pred tim sudom ne može oceniti kao postupanje koje je dovelo do povrede prava predlagača na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, tužba u ovoj parnici je podneta 29.02.2012. godine protiv tuženih radi utvrđenja ništavosti ugovora utvrđenja ništavosti isprave, naknade štete, vraćanju gotovog novca i predaje stvari. Tužioci su tražili i određivanje privremene mere i obavezivanje tuženih da tužiocima predaju ključeve od spornog stana i predaju ga u posed tužiocima te da im se zabrani raspolaganje i otuđivanje taksativno navedenih pokretnih stvari. Dana 14.03.2012. godine prvostepeni sud je poslao tužbu na odgovor tuženima koji su blagovremeno dostavili odgovore na tužbu. Podneskom do 24.08.2012. godine tužioci su se izjasnili na navode tuženih iz odgovora i proširili tužbu na J.K.. Na ove navode tuženi od prvog do petog reda su se izjasnili u podnesku od 24.10.2012. godine, a rešenjem prvostepenog suda od 14.11.2012. godine sud je naložio tužiocima uređenje tužbe u smislu člana 98. ZPP. Pripremno ročište od 04.04.2012. godine nije održano jer sve stranke nisu uredno pozvane, a sledeće je zakazano za 19.09.2013. godine, koje iz istih razloga nije održano. Takođe iz istih razloga nisu održana ni pripremna ročišta od 21.01.2014, 18.03.2014. i 26.06.2014. godine. Ročište od 01.10.2014. godine je neodržano zbog neuredne dostave poziva nekima od tuženih, a takođe ni pripremno ročište od 17.12.2014. godine. Podneskom od 02.04.2014. godine tužioci su ponovili predlog za određivanje privremene mere, a tuženi J.K. se podneskom od 16.06.2014. godine izjasnio da ne prihvata subjektivno proširenje tužbe. Pripremno ročište je održano 07.04.2015. godine radi pribavljanja krivičnih spisa i odloženo za 29.05.2015. godine. Na tom ročištu je zaključeno pripremno ročište, određeno izvođenje dokaza radi utvrđenja bitnih činjenica i određen vremenski okvir od pet ročišta, odnosno okvirno godinu i po dana. Nakon održavanja ročišta za glavnu raspravu 04.09.2015. godine, tužioci su dostavili nove dokaze uz podnesak od 08.07.2015. godine, a ročište za glavnu raspravu od 04.09.2015. godine je održano i započeto saslušanje tuženog V.R., čemu se tužilac I.S. protivio i zbog čega je zatraženo izuzeće postupajućeg sudije. Rešenjem od 11.09.2015. godine odbijen je zahtev za izuzeće sudije i postupak je u fazi dostavljanja ovog rešenja strankama.

Apelacioni sud u Beogradu zaključuje da predmetni postupak ne ispunjava zahteve postupanja u razumnom roku, ali da se trajanje postupka ne može staviti na teret sudu pred kojim je vođen (Viši sud u Beogradu). Ovo iz razloga što se u konkretnom sučaju radi o složenom parničnom postupku, u kome tužba sadrži više zahteva za presudu sa predlogom za određivanje privremene mere koji iako potiču iz istog materijalno pravnog odnosa i zasnivaju se na sličnom činjeničnom osnovu su dovoljno različiti utoliko da je za odluku o svakom od postavljenih zahteva potrebno utvrđenje drugih dodatnih okolnosti. Na strani tuženih se nalazi više lica, a tužioci su vršili subjektivno preinačenje tužbe, pri čemu su pogrešno označili lice u odnosu na koje su vršili subjektivno preinačenje tužbe. Navedeno lice nije prihvatilo preinačenje tužbe a 6 pripremenih ročišta nije održano, jer stranke nisu uredno pozvane. Nakon što su sve stranke uredno obaveštene i nakon toga stečeni uslovi za održavanje ročišta nastala je potreba za odlaganjem ročišta radi pribavljanja dokaza krivičnih spisa. Tužioci su nakon toga dopunili dokazni postupak predlogom za izvođenje novih dokaza i zatražili izuzeće postupajućeg sudije, pa je to bio novi razlog za prekid raspravljanja do 11.09.2015. godine kada je odbijen zahtev za izuzeće sudija. Korišćenje procesnih ovlašćenja od strane predlagača svakako je uticalo na dužinu sudskog postupka, a u toku pripremanja glavne rasprave prvostepeni Viši sud u Beogradu je postupao saglasno odredbama člana 289. u vezi člana 301. ZPP. Zakazivanje ročišta za glavnu raspravu od 04.04.2012. godine ne može se tretirati kao neefikasnost i neaktivnost prvostepenog suda. Pripremeno ročište održano je tek 29.05.2015. godine očigledno zbog procesnih smetnji koje se odnose na obaveštavanje svih stranaka u postupku, a koje nisu propusti prvostepenog suda. Sledom tih razloga, Apelacioni sud odbija zahtev za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku i isplatu primerene naknade kao neosnovan.

Ovakav pravni stav prvostepenog suda u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, kao drugostepeni, kao i date razloge od strane Apelacionog suda u Beogradu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 401. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.