U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužilje V.R. iz P., čiji je punomoćnik G.T., advokat u P., protiv tuženog Kompanija H. a.d. B., čiji je punomoćnik A.A., advokat u B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 4302/14 od 30.01.2015. godine, u sednici održanoj 09.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 4302/14 od 30.01.2015. godine i presuda Osnovnog suda u Prokuplju broj P1 494/13 od 04.09.2014. godine, tako što SE USVAJA tužbeni zahtev tužilje i poništava rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj 6418 od 27.12.2010. godine, pa se obavezuje tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima u roku od osam dana.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 100.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Nišu je presudom broj Gž1 4302/14 od 30.01.2015. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Prokuplju broj P1 494/13 od 04.00.2014. godine kojom je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu broj 6418 od 27.12.2010. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na rad, na poslove koje je obavljala pre otkaza ugovora o radu, kao i da tužilji nadoknadi troškove postupka. Odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Protiv naznačene presude apelacionog suda, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 i 55/2014), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/2014), jer su prethodne presude bile ukinute rešenjem Vrhovnog kasacionog suda broj Rev2 801/2013 od 30.10.2013. godine, pa je našao da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog počev od 2007. godine i obavljala je poslove „poslužioca mašina I“. Tužilja je zadobila dve povrede na radu i to 24.09.2008. godine i 08.06.2010. godine koje su kvalifikovane kao lake telesne povrede. Rešenjem Fonda PIO, filijala u P. od 27.07.2009. godine tužilji nije priznato pravo na invalidsku penziju zbog nepostojanja invalidnosti (potpunog gubitka radne sposobnosti). Tuženi je pokrenuo postupak procene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja u skladu sa Zakonom o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 09.09.2010. godine je utvrđeno da tužilja ima status osobe sa invaliditetom koja se zapošljava pod opštim uslovima. Kod tuženog je sproveden postupak smanjenja broja potrebnih izvršilaca, pa je Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta od 16.12.2010. godine izvršeno smanjenje potrebnog broja izvršilaca. Tuženi je 27.12.2010. godine, doneo odluku o prestanku potreba za obavljanjem određenih poslova, odnosno smanjenja obima poslova, a potreba za donošenjem te odluke je obrazložena nastankom tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Ukupan broj zaposlenih kod tuženog 15.12.2010. godine je bio 270, a za višak radnika je proglašeno ukupno 17 zaposlenih među kojima i tužilja. Rešenjem tužene broj 6418 od 27.12.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu usled ekonomskih i organizacionih promena.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, jer nisu ispunjeni uslovi koji bi omogućili primenu člana 42. Opšteg kolektivnog ugovora (''Službeni glasnik RS'' br. 50/08 od 09.05.2008. godine) kojom je propisano da poslodavac ne može doneti odluku o prestanku radnog odnosa po osnovu viška zaposlenih invalidu rada koji je invalidnost stekao radom kod tog poslodavca, bez njegove saglasnosti.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da se ne može primeniti pravilo iz člana 101. Zakona o radu kojim je predviđeno da je zaposlenom invalidu rada poslodavac dužan da obezbedi obavljanje poslova prema preostaloj radnoj sposobnosti i da to ne predstavlja zaštitnu odredbu od otpuštanja radnika po osnovu viška zaposlenih predviđenih članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, s obzirom na činjenicu da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje od 09.09.2010. godine kod tužilje utvrđen prvi stepen teškoća i prepreka u radu, ali je utvrđeno da su te teškoće i prepreke male i da utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje i poslove koje lice može da obavlja, a omogućava zapošljavanje pod opštim uslovima. Takođe je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih po članu 153. – 160. Zakona o radu.

Međutim, odsustvo Programa o rešavanju viška zaposlenih ne oslobađa od obaveze poslodavca da primeni kriterijume koji su propisani članom 39. Opšteg kolektivnog ugovora („ Službeni glasnik RS“, br 50/2008, 104/2008, 122/2008, 8/2009) koji je bio u primeni u vreme otkaza. Tuženi je osporeno rešenje doneo bez primene ikakvih kriterijuma predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom koji se primenjuju uvek kada dođe do smanjenja broja zaposlenih na određenim poslovima kako bi se moglo oceniti koji od radnika koji rade na istim poslovima, zaista predstavlja tehnološki višak za poslodavca. I u situaciji kada broj zaposlenih koji su tehnološki višak u odnosu na ukupan broj radnika zahteva donošenje Programa koji takođe predviđa kriterijume, kao i u situaciji kada taj broj nije dovoljan, ali se primenjuje opšti kolektivni ugovor, uvek je primena kriterijuma osnov za ocenu ko od radnika na istim poslovima treba dalje da nastavi sa radom, a ko je tehnološki višak. Takva odluka ne može biti doneta na proizvoljan način kao što je to u konkretnom slučaju učinjeno. Pogrešno tuženi smatra da činjenica što nije bio obavezan da donese Program o rešavanju viška zaposlenih, isključuje njegovu obavezu da primeni kriterijume koji su propisani opštim kolektivnim ugovorom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan jer je tužilji otkaz dat suprotno članu 179. stav 2. tačka 9 Zakona o radu. Posledica poništaja nezakonitog otkaza je reintegracija zaposlenog primenom člana 192 Zakona.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud preinačio presudu apelacionog suda, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučio je i o troškovima celokupnog postupka Stranka je dužna da najkasnije do završetka raspravljanja podnese određeni zahtev i to tako što je dužna da opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu (član 163. stav 1, 2 i 3). Punomoćnik tužilje je na ročištu održanom 04.09.2014. godine postavio zahtev za naknadu za sastav tužbe 16.500,00 dinara i za svako održano ročište po 18.000,00 dinara. Propustio je da navede kada su održana ročišta i koliko ih je, za koja traži naknadu troškova pa je njegov zahtev nedovoljno određen. Stoga je Vrhovni kasacioni sud tužilji dosudio troškove za sastav tužbe i troškove tog održanog ročišta (04.09.2014. godine). U reviziji je punomoćnik postavio zahtev za naknadu troškova prvostepenog postuka koje nije opredelio ni po visini ni po vrsti i troškove sastava žalbe i revizije po 33.000,00 dinara. Vrhovni kasacioni sud je dosudio tužilji troškove sastava oba pravna leka, što sve ukupno iznosi 100.500,00 dinara. Troškovi su odmereni primenom člana 153. stav 2, 154. i 163. ZPP po važećoj Advokatskoj tarifi.

Predsednik veća - sudija

Predraga Trifunovića,s.r.