Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici tužioca Đ.I. iz Č., čiji je punomoćnik B.L., advokat iz B., protiv tužene M.M.iz B., odlučujući o zahtevu tužioca za zaštitu zakonitosti izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8190/2013 od 18.06.2015. godine, u sednici održanoj 24.03.2016. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljen zahtev tužioca za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 8190/2013 od 18.06.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8190/2013 od 18.06.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12374/11 od 25.06.2013. godine. Tom prvostepenom presudom odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati 2.060.798,90 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu, sa zakonskom zateznom kamatom na dinarski iznos od 09.02.2012. godine do isplate i iznos od 3.450 evra na ime obične štete u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu sa zakonskom kamatom na dinarski iznos od 25.03.2001. godine do isplate, kao i iznos od 3.450 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od 25.03.2001. godine do isplate. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a tužilac je oslobođen plaćanja sudske takse na tužbu i odluku.

Po dobijanju obaveštenja GtI 483/15 od 13.10.2015. godine, da Republički javni tužilac nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedene odluke, tužilac je preko punomoćnika izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. i 12. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, na osnovu člana 417. i 418. ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11, 55/14) i našao da zahtev nije dozvoljen.

Prema odredbi člana 417. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS" br. 124/04), zahtev za zaštitu zakonitosti može se podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, ako je protivno odredbama tog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3. tog zakona).

Ako javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u predviđenim rokovima, stranke su na osnovu člana 418. ZPP, ovlašćene da same izjave ovaj vanredni pravni lek. Pri tom, stranke zahtev za zaštitu zakonitosti mogu izjaviti samo iz razloga koji je predviđen i za javnog tužioca, jer ne mogu imati više prava u korišćenju tog pravnog leka od javnog tužioca.

Prema odredbi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud u postupku odlučuje u granicama zahteva koje su stranke stavile u postupku, a prema odredbi stava 2. ovog člana, stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka, mogu se odreći svojih zahteva, priznati zahteve protivnika i poravnati se. Tim odredbama izraženo je načelo dispozicije stranaka, koje se ogleda u ovlašćenju da slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u postupku.

Prema odredbi stava 3. istog člana, sud neće uvažiti raspolaganja stranaka, koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

Imajući u vidu da sud nije vezan pravnom kvalifikacijom razloga koje je stranka navela u zahtevu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, iako se tužilac u zahtevu formalno poziva na bitnu povredu iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku. U zahtevu nije ukazano na nedozvoljeno raspolaganje stranaka u smislu člana 3. stav 3. ZPP, već se suštinski ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, što nije zakonom propisan razlog za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Zato formalno pozivanje stranaka na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, zahtev ne čini dozvoljenim.

Pri tom, obaveštenje nadležnog javnog tužioca strankama u smislu člana 418. ZPP, da se same mogu koristiti ovim vanrednim pravnim lekom, ne može biti osnov za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti iz razloga koji nisu predviđeni odredbom člana 417. ZPP.

Na osnovu člana 421. u vezi člana 418. i 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović,s.r.