.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2025/2015
10.02.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić – Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca I.R. iz B., protiv tuženih R.K. iz S. i A.K. iz B., čiji je zajednički punomoćnik R.M., advokat iz S., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog R.K., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5670/14 od 03.06.2015. godine, na sednici održanoj 10.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog R.K., izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5670/14 od 03.06.2015. godine, u odnosu na odluku sadržanu u stavu drugom i trećem izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P 1440/2013 od 05.06.2014. godine, odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev, kojim je traženo da se obavežu tuženi da solidarno plate tužiocu na ime naknade štete iznos od 7.416,55 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.04.2003. godine pa do isplate (stav prvi izreke). Obavezao je tužioca da naknadi tuženima troškove postupka u iznosu od 225.000,00 dinara (stav drugi izreke).
Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž 5670/14 od 03.06.2015. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1440/13 od 05.06.2014. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena A.K. da plati tužiocu na ime naknade štete solidarno sa tuženim R.K. iznos od 7.416,55 evra u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od 09.04.2003. godine pa do isplate (stav prvi izreke). Preinačio je presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1440/13 od 05.06.2014. godine, u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezao tuženog R.K. da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 7.416,55 evra, sa kamatom na navedeni iznos po stopi Evropske centralne banke počev od 09.04.2003. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, kamatu po stopi predviđenoj Zakonom o zateznoj kamati pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate (stav drugi izreke). Preinačio je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 1440/13 od 05.06.2014. godine, tako što je obavezao tuženog R.K. da naknadi tužiocu troškove postupka u iznosu od 294.328,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.06.2014. godine pa do isplate, a tužioca da naknadi tuženoj A.K. troškove postupka u iznosu od 138.750,00 dinara (stav treći izreke).
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na odluku sadržanu u stavu drugom i trećem izreke, kojom je usvojen zahtev tužioca, tuženi R.K. je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.
U ime tužioca, odgovor na reviziju je podneo V.G., advokat iz B., iako je tužilac podneskom primljenim u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, 08.07.2015. godine, obavestio sud da otkazuje punomoćje imenovanom advokatu, sa zahtevom da se ubuduće sva pismena, kao i presuda od 05.06.2015. godine dostavi lično tužiocu.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. a u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 49/13-US, 74/3-US i 55/14 – US), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 2. ovog ZPP, a u vezi člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 55/14), pa je utvrdio da revizija tuženog R.K. nije osnovana.
U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, na osnovu člana 408. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi R.K. je 08.07.1999. godine kupio od LJ.B., motorno vozilo marke … plave boje za ugovorenu cenu od 17.300 nemačkih maraka, koje je registrovano na tuženu. Dana 21.11.1999. godine, tuženi R.K. kao prodavac je zaključio sa tužiocem kao kupcem, ugovor o kupoprodaji predmetnog vozila, u kojem je između ostalog navedeno da tuženi R.K. potvrđuje da je od tužioca na ime kupoprodajne cene primio iznos od 17.000 DM i da tužiocu garantuje za legalitet, odnosno pravnu ispravnost vozila, a koju garanciju daje jer ne poseduje izvornu dokumentaciju od prodatog auta. Ovaj ugovor su svojeručno potpisali tužilac kao kupac i tuženi R.K. kao prodavac. Prilikom kupovine tužilac je proverio broj šasije i motora, ali nije proveravao da li je u odnosu na to vozilo izvršena provera preko Interpola. Tužena A.K., koja se formalno vodila kao vlasnik vozila, je 22.11.1999. godine dala ovlašćenje tužiocu da može upravljati vozilom, registrovati ga i izvršiti prenos vlasništva na svoje ime, što je tužilac i učinio 31.01.2001. godine i vozilo koristio određeno vreme u periodu od 21.11.1999. godine do januara 2003. godine. Tužilac je januara 2003. godine u nameri da proda vozilo S.B., isto predao imenovanom na korišćenje, posle čega je predmetno vozilo od strane MUP-a RS privremeno oduzeto od S.B.. Veštačenjem vozila (zapisnik o veštačenju od 31.01.2003. godine) je utvrđeno da broj šasije i broja oznake motora ne odgovaraju originilu, te da je proverom kroz evidenciju Interpola utvrđeno da je 26.06.1995. godine vozilo ukradeno u Francuskoj, sa nemačkim registarskim oznakama. Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Sekretarijat u Beogradu, rešenjem od 09.07.2003. godine, poništio je saobraćajnu dozvolu izdatu od strane SUP-a Beograd, dana 31.01.2002. godine, na ime I.R. i oduzeo registarske tablice …. Tužilac je obavestio tuženog R.K. da je vozilo oduzeto od strane MUP-a.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i uz pravilnu primenu materijalnog prava, obavezao tuženog R.K. da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 7.416,55 evra.
Dakle, po oceni ovoga suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda, da kako je predmetno vozilo koje je tužilac kupio od tuženog oduzeto od strane MUP-a Srbije, jer se radilo o ukradenom vozilu, čije su oznake šasije i motora falsifikovane, odnosno naknadno prekucane i tuženi kao prodavac garantovao za legalitet vozila koje je prodao tužiocu i obavezao da ukoliko se bilo šta desi dužan da vrati kupcu, odnosno tužiocu 17.000 nemačkih maraka, da su ispunjeni uslovi za primenu odredbi člana 121. st.1. i 2., 508. stav 1. i 510. st.1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, broj 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Sl. list SRJ“, broj 31/93), zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Pri tome, nije neophodno dalje detaljno obrazlagati presudu, ako se daljim obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava, već se tuženi kao revident upućuje na obrazloženje pobijane presude, u pobijanom delu, da se nepotrebno ne bi ponavljalo na osnovu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.
U preostalom delu revizijom se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. ZPP.
Neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog, drugostepenog postupka i na ime sastava revizije, s obzirom na uspeh tuženog u postupku, odnosno da je njegova revizija odbijena, a na osnovu člana 153. i 154. a u vezi odredbe člana 165. stav 1. ZPP.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija
Milomir Nikolić,s.r.
