Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 374. stav 1. u vezi čl. 5. Zakona o parničnom postupku. Uverenje Nacionalne službe za zapošljavanje od 20.05.2013. godine pročitano je od strane prvostepenog suda u dokaznom postupku, pa se ne radi o novom dokazu iznetom u žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima vatrogasac-portir sve do 31.10.2009. godine. Rešenjem tuženog od 28.10.2009. godine otkazan mu je ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom u skladu sa organizacionim promenama kod tuženog. Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 777/2010 od 08.04.2011. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1841/11 od 21.11.2011. godine, poništeno je navedeno rešenje tuženog i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Tužilac se vratio na rad 01.02.2012. godine, a tuženi ga je rasporedio na poslove u Sektoru proizvodnje, Služba održavanja u okviru Direkcije operacija. Ekonomskim veštačenjem su utvrđeni iznosi neto zarade, odnosno osnovne zarade sa minulim radom za tužioca za svaki mesec pojedinačno za period od novembra 2009. zaključno sa januarom 2012. godine u ukupnom iznosu od 579.228,78 dinara. Od prestanka radnog odnosa do vraćanja tužioca na rad kod tuženog tužilac nije zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca. Bio je na evidenciji nezaposlenih lica kod NSZ od 12.11.2009. do 31.01.2012. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od novembra 2009. do februara 2012. godine u iznosu od 579.228,78 dinara sa kamatom i da na pojedinačno određene mesečne iznose izvrši uplatu doprinosa za tužioca nadležnim organima.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i preko iznosa od 412.019,08 dinara sa kamatom na ime naknade štete zbog izgubljene zarade tužioca za period od 01.11.2009. do 01.02.2012. godine odbio tužbeni zahtev, a odbio je i zahtev za obračun i uplatu doprinosa nadležnim organima preko iznosa naknade štete zbog izgubljene zarade za navedeni period.

U reviziji tužioca osnovano se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Pravne posledice nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa propisane su članom 191. stav 1. do 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 sa izmenama). Prema čl. 191. stav 2. ovog zakona, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Pri tom, prema stavu 3. istog člana, naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Prema čl. 64. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“ br. 36/09, 88/10), obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti je deo sistema obaveznog socijalnog osiguranja građana kojim se obezbeđuju prava za slučaj nezaposlenosti na načelima obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti. Ta prava su, prema stavu 2. istog člana, novčana naknada, zdravstveno osiguranje i penzijsko i invalidsko osiguranje u skladu sa zakonom i druga prava u skladu sa zakonom. Prema čl. 65. istog zakona, sredstva za ostvarivanje prava iz obaveznog osiguranja obezbeđuju se iz doprinosa za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti i iz drugih sredstava obezbeđenih u skladu sa zakonom. Pravo nezaposlenog na novčanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa ili prestanka obaveznog osiguranja, po taksativno nabrojanim osnovima, propisano je članom 67. ovog zakona.

Kako pravo na novčanu naknadu u slučaju nezaposlenosti proizlazi iz obaveznog socijalnog osiguranja građana, naknada primljena po tom osnovu, bez obzira na to iz kog razloga je došlo do prestanka radnog odnosa, ne može se smatrati prihodom koji je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, primenom čl. 191. stav 3. Zakona o radu. To znači da naknada štete nije mogla biti umanjena za iznos primljene naknade od Nacionalne službe za zapošljavanje za period od 01.11.2009. do 31.10.2010. godine u iznosu od 167.209,70 dinara, kako pogrešno zaključuje drugostepeni sud.

Pritom, prema čl. 9. stav 1. tačka 4. Zakona o porezu na dohodak građana („Službeni glasnik RS“, br. 24/01 sa izmenama), naknada za vreme nezaposlenosti izuzeta je iz dohotka za oporezivanje. Članom 13. do 14b ovog zakona propisano je šta može biti predmet oporezivanja (zarada koja se ostvaruje po osnovu radnog odnosa, definisana zakonom kojim se uređuju radni odnosi i druga primanja zaposlenih, kao i dr). Pitanje da li će Nacionalna služba za zapošljavanje tražiti od zaposlenog vraćanje naknade koja mu je isplaćivana u periodu dok se vodio kao nezaposleno lice predstavlja hipotetičko pitanje i u momentu isplate naknade izgubljene zarade (naknade štete) ne može se uzeti u obzir. U svakom slučaju, ako do toga dođe, to se može zahtevati u posebnom postupku i na osnovu odgovarajuće odluke.

Kako je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od 01.11.2009. do 01.02.2012. godine u iznosu od 579.228,78 dinara sa kamatom, na način određen u izreci ove presude i da za isti period na pojedinačno određene iznose naknade štete obračuna i uplati doprinose nadležnim organima, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu ovlašćenja iz čl. 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.