Protiv drugostepene presude, tužilja izjavljuje blagovremenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na način propisan odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i odlučio kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka, koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u julu mesecu 2009. godine počela da obavlja poslove u Poslovnici tuženog u N.S. na radnom mestu šalterskog službenika za prodaju avio karata, jer je završila kurs za međunarodni putnički saobraćaj i „amadeus“ sistem. Tužilja je stupila na rad kod tuženog na osnovu usmenog dogovora sa tadašnjim šefom poslovnice tuženog u N.S. Z.J.. Naime, Z.J. je dana 22.05.2009. godine uputio IMEJL V.O. koji je tada obavljao funkciju komercijalnog direktora kod tuženog o potrebi za ispomoć u poslovnici u N.S. kao jedan od načina rešavanja problema (vezano za nedostatak službenika i rešavanje potrebe za povećanjem obima ponude i potražnje avio karata). Dana 28.07.2009. godine IMEJL poruku kojom se raspitivao za zaključenje ugovora sa tužiljom takođe je prosledio V.O. iako on od 01.07.2009. godine nije više obavljao funkciju komercijalnog direktora, jer se od tada promenio kompletan menadžment kod tuženog postavljanjem novog generalnog direktora S.R., V.O. je postavljen na poziciju zamenika generalnog direktora. U vreme dok je bio na funkciji komercijalnog direktora imao je ovlašćenje da daje saglasnost da se neko lice zaposli i angažuje na neki drugi način samo pre započinjanja same procedure, a jedino je gerenalni direktor imao ovlašćenje za potpisivanje ugovora o radu, ili ugovora o angažovanju, po bilo kom osnovu. Tužilja je najpre radila u poslovnici tuženog pod kodom šefa poslovnice, potom je dana 13.07.2009. godine, putem elektronskog pisma od strane help deska tužilji dodeljen lični upisni kod za rad u „Amadeus“ sistemu na zahtev šefa Z.J.. Tužilja nije primala nikakvu zaradu za poslove koje obavljala u poslovnici tuženog niti je između nje i šefa poslovnice postojao uslovni dogovor o visini osnovne zarade i o elementima za utvrđivanje radnog učinika, naknade zarade, uvećanja zarade i drugih primanja po osnovu rada. Dana 15.09.2009. godine šef poslovnice je izvestio Nacionalnu službu za zapošljavanje da se tužilja nalazi na radu kod tuženog, zbog čega se nije javljala Službi u S. i da je potpisivanje ugovora o radu tužilje sa tuženim još uvek u proceduri. U izveštaju rezervacionog sistema tuženog za period od 12. do 30.10.2009. godine, kao agent označen je i upisni kod tužilje. Dana 30.10.2009. godine šef poslovnice tuženog je naložio tužilji da više ne dolazi na posao, a od tog dana tužilja više nije radila kod tuženog.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili zahtev tužilje za utvrđenje da je zasnovala radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme i za vraćanje na rad i obavezivanje tuženog da sa njom zaključi ugovor na neodređeno vreme počev od 03.07.2009. godine.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Odredbom člana 30. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji poslodavac i zaposleni zaključuju u pisanoj formi. U smislu člana 34. istog zakona, zaposleni ostvaruje prava i obaveze iz radnog odnosa danom stupanja na rad. Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovano radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, kako je to propisano članom 32. stav 2. Zakona o radu.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je za nastupanje pretpostavke, o zasnivanju radnog odnosa iz člana 32. stav 2. Zakona o radu potrebno da stupanje na rad ima elemente radnog odnosa koji se inače regulišu ugovorom o radu, a posebno one elemente koji se odnose na vrstu i obim poslova koje zaposleni treba da obavlja, mesto rada, radno vreme, novčani iznos osnovne zarade i druge elemente potrebne za utvrđenje radnog učinka i naknadu zarade i drugih primanja kod zaposlenog. U konkretnom slučaju tužilja je stupila na rad kod tuženog samo na osnovu usmenog dogovora sa šefom poslovnice tuženog u N.S. koji nije bio ovlašćeno lice kod tuženog za odlučivanje o zasnivanju radnog odnosa niti o bilo kakvom radnom angažovanju tužilje. Između njih nije postojao ni usmeni dogovor kojim bi bio određen novčani iznos osnovne zarade kao i elementi za utvrđenje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, radno vreme, vreme trajanja dnevnog ili nedeljenog radnog vremena. U konkretnom slučaju se radi o faktičkom radu kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, jer tužilja nije stupila na rad u smislu navedenih zakonskih odredbi. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja radnog odnosa tužilje kod tuženog na neodređeno vreme.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani revizijski navodi tužilje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer su nižestepeni sudovi propustili da utvrde da je tužilja stupila na rad kod tuženog i obavljala poslove iz delatnosti tuženog, redovno dolazila na posao, izvršavala svoje redovne zadatke u punom radnom vremenu, uvedena u sistem i dodeljen joj je kod kao i svakom drugom zaposlenom.

Ovo iz razloga što za zasnivanje radnog odnosa kod tuženog nije bilo dovoljno samo da tužilja obavlja poslove u vremenskom periodu od jula 2009. do 30.09.2009. godine bez ugovora o radu. Bilo je potrebno da postoji saglasnost poslodavca ovde tuženog za uspostavljanje takvog radnog odnosa imajući u vidu da poslodavac odlučuje da li ima potrebe za zapošljavanjem novih radnika. Generalni direktor tuženog kao jedini ovlašćeni da odlučuje o otpočinjanju rada tužilje kod tuženog i o zasnivanju radnog odnosa nije dao odobrenje tužilji, niti je potpisao bilo kakav ugovor po bilo kom osnovu angažovanja tužilje kod tuženog. U konkretnom slučaju nije postojala saglasnost tuženog kao poslodavca za uspostavljanje radnog odnosa sa tužiljom po bilo kom osnovu. Nasuprot navodima revidenta stupanje tužilje na rad kod tuženog po osnovu usmenog dogovora sa šefom poslovnice tuženog, nema karakteristike, niti sadrži elemente radnog odnosa, koji se regulišu ugovorom o radu. Samim tim sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa, restituciju, uplatu doprinosa i zaključenje ugovora o radu sa tuženim na neodređeno vreme.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava ne mogu se iz ovih razloga prihvatiti kao osnovani.

Sledom rečenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.