U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca D.S. iz Ć., čiji je punomoćnik M.P., advokat u B., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva trgovine, turizma i usluga, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 2093/14 od 11.02.2015. godine, u sednici održanoj 24.03.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž1 2093/14 od 11.02.2015. godine, tako što SE ODBIJA žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P1 1557/10 od 17.04.2014. godine, s tim da se tužena obavezuje da tužioca vrati na rad i rasporedi ga u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim iskustvom u roku od 8 dana. .

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P1 1557/10 od 17.04.2014. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno rešenje Ministarstva trgovine, turizma i usluga Republike Srbije od 29.01.2002. godine, zavedeno kod tuženog pod brojem 116-04-18/2001-05, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i rešenje tužene od 04.03.2002. godine broj 116-04-18/2001-5 kojim je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja. Obavezana je tužena da tužioca vrati na rad na radno mesto Republički tržišni inspektor – Odeljenje u Jagodini, u roku od osam dana po prijemu prepisa presude. Obavezana je tužena da tužiocu plati na ime troškova parničnog postupka iznos od 621.125,00 dinara, u roku od osam dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž1 2093/14 od 11.02.2015. godine, preinačio naznačenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja ministra tužene zavedene pod brojem 116-04-18/2001-05 od 29.01.2002. godine kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa i poništaj rešenja ministra tužene zavedenog pod brojem 116-04-18/2001-5 od 04.03.2002. godine kojim je odbijen prigovor tužioca kao i tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da vrati tužioca na rad na radno mesto Republičkog tržišnog inspektora, Odeljenja u Jagodini. Odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 621.125,00 dinara. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka. Obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova koje je u parnici imala pred prvostepenim sudom isplati iznos od 18.900,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv naznačene presude apelacionog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/2014), jer je tužba u ovom sporu podneta 25.03.2002. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, ali se ne navodi o kojim se konkretno bitnim povredama postupka radi.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je kod tuženog obavljao poslove Republičkog tržišnog inspektora u Odeljenju u Jagodini. Rešenjem tuženog od 29.01.2002. godine tužiocu je izrečena mera prestanak radnog odnosa zbog učinjene teže povrede radne obaveze – zloupotrebe službenog položaja ili prekoračenja ovlašćenja i teže povrede radne obaveze, neizvršavanja ili nesavesnog, neblagovremenog ili nemarnog vršenja radnih obaveza iz člana 59. stav 1. tačka 1. i 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima (''Službeni glasnik RS'' br. 48/91... 34/01). Tužiocu je stavljeno na teret da je u predmetima D.O.O. Z. k. iz Ć., D.O.O. D. t. iz Ć., D.O.O. M.k. iz Ć. i D.O.O. S. iz Ć. u postupku pregleda poslovnih prostorija načinio propuste prilikom sačinjenja zapisnika o pregledu i u izdavanju rešenja te da nije primenjivao Pravilnik o minimalnim tehničkim uslovima za obavljanje prometa robe i vršenja usluge u prometu robe. Utvrđeno je da je tužilac 26.03.2005. godine sačinio zapisnike o izvršenom pregledu poslovnih prostorija D.O.O. D. t. i D.O.O. Z.k., i istog dana doneo rešenja kojima je utvrdio da su za poslovne prostorije ispunjeni propisani minimalno tehnički uslovi. Rešenje po zahtevu D.O.O. M.k. je doneo 27.03.2001. godine, a rešenje za D.O.O. S. je doneo 19.08.2001. godine. U vezi sa postupanjem u tim predmetima protiv tužioca je vođen krivični postupak zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja koji je okončan oslobađanjem od optužbe (presuda Opštinskog suda u Ćupriji broj K 378/02 od 09.05.2005. godine).

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca jer je našao da je osporeno rešenje nazakonito zato što su disciplinski organi tuženog izrekli disciplinsku meru tužiocu, a da prethodno nije utvrđena njegova krivica što je suprotno članu 62b Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

Apelacioni sud je pravilno ocenio da je prvostepeni sud primenio zakonsku odredbu koja nije bila u primeni u vreme učinjene povrede (2001.godine). Norma iz člana 69b je iz novela Zakona o radnim odnosima u državnim organima (''Službeni glasnik RS'' br. 39/02) od 05.07.2002. godine. Preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, pogrešno primenjujući materijalno pravo koje propisuje zasterost vođenja disciplinskog postupka u državnim organima.

Zakon o radnim odnosima u državnim organima (''Službeni glasnik RS'' br. 48/91) ne sadrži odrebe o zastarelosti vođenja disciplinskog postupka u državnim organima, pa se primenjuju opšti propisi o zastarelosti iz osnovnog zakona u oblasti rada, a to je član 172. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 70/2001), koji je stupio na snagu 21.12.2001. godine, kojim je propisano da će se disciplinski postupak koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu tog zakona, okončati po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu tog zakona, pa je merodavni propis za ocenu zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca bio Zakon o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'' br. 55/95 i 28/2001).

Prema članu 98. Zakona o radnim odnosima, pokretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od tri meseca od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno u roku od šest meseci od dana kada je povreda učinjena. Stavom 3. je propisano da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od dana kada je povreda učinjena.

Kako je tužilac 26.03.2001. i 27.03.2001. godine doneo rešenja u predmetima D.O.O. D.t., D.O.O. Z.k. i D.O.O. M.k., a da je disciplinski postupak pokrenut 01.11.2001. godine proizilazi da je pokretanje disciplinskog postupka zastarelo jer je prošlo šest meseci od dana kada je povreda učinjena (objektivni rok).

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je i za četvrtu povredu koja je tužiocu stavljena na teret učinjena u predmetu D.O.O. S. u kojem je tužilac po utvrđenju nižestepenih sudova rešenje doneo 19.09.2001. godine, takođe nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka. Tuženi je disciplinski postupak pokrenuo 01.11.2001. godine, a drugostepena odluka je doneta 04.03.2002. godine, nakon proteka od četiri meseca. U konkretnom slučaju postupak je morao biti okončan u roku od tri meseca što znači do 01.02.2002. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je zbog zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog nezakonito. Kao posledica nezakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu je reintegracija tužioca, ali ne na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu. Sudovi nisu nadležni da raspoređuju zaposlenog na konkretno radno mesto, pa ni u slučaju reintegracije zaposlenog, te je stoga tužena obavezana da tužioca vrati na rad i da ga rasporedi u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima, te je utoliko korigovana odluka prvostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana, pa je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Odlučujući o svim troškovima postupka primenom člana 161. ZPP jer je Vrhovni kasacioni sud preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek, potvrđujući prvostepenu presudu je obavezana tužena da tužiocu nadoknadi troškove prvostepenog postupka prema presudi prvostepenog suda. Tužiocu pripadaju i troškovi revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara. Troškovi davanja odgovora na žalbu nisu bili nužni, pa stoga tužiocu nisu dosuđeni. Odluka o troškovima postupka je doneta na osnovu člana 149. stav 1, 150. i 159. ZPP primenom važeće Advokatske tarife.

Predsednik veća - sudija

Predraga Trifunovića,s.r.