Pravnosnažnim rešenjem istog suda P1 231/14 od 24.09.2014.godine u stavu prvom izreke ispravljena je ova presuda, tako što je u izreci presude u stavu prvom alineja jedan, treći red umesto „14.1.20111 godine“ treba da stoji „14.1.2011.godine“ dok je u preostalom delu presuda ostala nepromenjena.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 505/2015 od 15.04.2015.godine, stavom prvim izreke odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Valjevu P1 br. 231/14 od 04.04.2014.godine ispravljene rešenjem istoga suda P1 231/14 od 24.09.2014.godine. Stavom drugim izreke odbio je zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi.

Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da Vrhovni kasacioni sud odluči o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, s obzirom da je Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci Rev2 393/2013 od 26.09.2013.godine, rešenje Rž 171/2014, Rev2 734/2014 od 10.09.2014.godine, zauzeo pravno stanovište o istovetnoj pravnoj situaciji, a povodom odluke Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 12352/12 od 12.12.2012.godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 681/14 od 10.03.2014.godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda postoji potreba za tumačenjem prava i ujednačavanja sudske prakse, budući da po istom pravnom pitanju postoji različita sudska praksa apelacionih sudova na teritoriji Republike Srbije, te je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o tužiočevoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj (član 404. ZPP).

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao:

Revizija tužioca je osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem Ministarstva pravde-Uprave za izvršenje zavodskih sankcija broj 1202-1/4/07-3 od 18.02.2007.godine, tužiocu, državnom službeniku, raspoređenom na radnom mestu pravnika Kazneno popravnog doma za maloletnike u Valjevu, koji je razvrstan u zvanju višeg savetnika određena mu je šesta platna grupa, peti platni razred i koeficijent u visini 6,81 za obračun i isplatu plate počev od 01.01.2007.godine, a koeficijent iz tačke 1. da se uvećava za 10% na osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, a čije radno mesto je razvrstano u zvanje višeg savetnika. Ovo rešenje dostavljeno je tužiocu rešenjem Ministarstva pravde Uprave za izvršenje krivičnih sankcija broj 120-02- 11/1/2003-03 od 2202.2010.godine, tužiocu, na poslovima zamenika upravnika Kazneno popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu utvrđeno je zvanje višeg savetnika, određena šesta platna grupa, treći platni razred i koeficijent u visini od 4,36 za obračun i isplatu plate od 01.02.2010.godine, s tim što se taj koeficijent uvećava za 10% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, a ova rešenja doneta su na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u upravi za izvršenje zavodskih sankcija. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije U br. 63/2007 od 18.11.2010.godine utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 60/07 i 91/09) nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom i da tužilac nije tražio u rokovima iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu izmenu rešenja Ministarstva pravde, uprave za izvršenje zavodskih sankcija broj 120-02-1/4/07-3 od 18.02.2007.godine. Pored toga utvrđeno je da iznosi utvrđeni stavom prvim izreke presude prvostepenog suda predstavljaju pozitivnu razliku plate između isplaćene plate po naznačenom rešenju Ministarstva pravde Uprave za izvršenje zavodskih sankcija broj 120-02/1/1/07-03 od 18.02.2007.godine i plate obračunate primenom od 30% (razlika između staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem 12/16 meseci umesto 30% kako je to propisano članom 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužena postupila u skladu sa odredbama važeće Uredbe kada je tužiocu isplaćen umanjen koeficijent 10%, a nakon toga tužena posle donošenja odluke Ustavnog suda promenila rešenje tužioca i utvrdila mu zaradu za uvećanim koeficijentom od 30% za ubuduće počevši od 14.01.2011.godine, te da odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo i da u smislu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu tužilac bi imao pravo da traži izmenu ranije pojedinačno donetog akta, a ne da podnosi tužbu sudu za naknadu štete. U situaciji kada tužilac nije tražio izmenu naznačenog rešenja koje je doneto na osnovu odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija sa kojom odlukom Ustavnog suda Republike Srbije U br. 63/2007 od 18.11.2010.godine utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac neosnovano potražuje razliku plate po navedenom osnovu.

Ovo nalazeći da je tužena u datoj situaciji postupala u skladu sa važećom pravnom normom ispunila svoju obavezu prema tužiocu u skladu sa pravnosnažnim rešenjem Uprave za izvršenje zavodskih sankcija broj 120- 021/4/07-03 od 18.02.2007.godine.

Međutim, revizijom tužioca osnovano se ukazuje da nižestepeni sudovi odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca su pogrešno primenili materijalno pravo.

Naime, prema članu 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 85/05) direktoru Uprave i zaposlenima može se staž osiguranja računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uvećava srazmerno stečenom uvećanju staža za 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem Sporazum utvrđuje ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskoinvalidskog osiguranja.

Kako član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obrčaun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija(„Službeni glasnik RS“ br. 16/07) na osnovu koje je izvršeno uvećanje koeficijenta tužiocima za 10% umesto za 30%, a koje je predviđeno zakonom nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom kako je to utvrđeno odlukom Ustavnog suda broj I 63/2007 od 20.12.2010.godine s obzirom da je Vlada Republike Srbije Uredbom uredila razlike u zvanjima i koeficijentima za državne službenike u upravi koja mogu biti predmet samo zakonskog uređenja i to Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, kao posebnog zakona, što se po oceni Vrhovnog kasacionog suda smatra nepravilnim radom organa i tužena je na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima dužna da naknadi štetu nastalu donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog utvrđenog zakonom.

Stoga, je pogrešan stav nižestepenih sudova da se ovde ne radi o naknadi štete, jer je tužena u svemu postupala u skladu sa važećom pravnom normom u vreme donošenja rešenja broj 120-021/4/07-03 od 18.02.2007.godine, a pravne posledice nastale zbog dejstva neustavnosti odredbe člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plate u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ br. 16/07 i 91/09) su se mogle otkloniti na način propisan članom 61. Zakona o ustavnom sudu, odnosno podnošenjem od strane tužioca tuženoj zahteva za izmenu rešenja, što tužilac nije učinio. Zato tužilac ne može ostvariti naznačeno potraživanje i zaobići pravni put koji je propisan za datu pravnu situaciju, jer protiv rešenja nije podnosio prigovor nadležnom organu, odnosno nije koristio propisan pravni put, pa je to rešenje pravnosnažni pojedinačni pravni akt. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da osim odluke o utvrđivanju umanjenog koeficijenta od 14.02.2007.godine na osnovu koje je vršen obračun i isplata plate tužiocu do 14.01.2011.godine, kada je za ubuduće priznat uvećan koeficijent, Ustavni sud nije donosio odluku o načinu otklanjanja posledice navedene neustavne Uredbe, a ni Vlada Republike Srbije kao organ tužene u okviru svojih ovlašćenja nije obezbedila izvršenje navedene odluke Ustavnog suda za označeni sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate, te da tužilac ima pravo na podnošenje tužbe za naknadu štete suda, a o zahtevu ove tužbe nadležan je da odlučuje sud opšte nadležnosti u smislu člana 1. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je u ovom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo, a visina štete se nije mogla utvrditi koja je prouzrokovana u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 415. stav 2. ZPP ukinuo pobijane nižestepene presude i odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će izvesti dokaze i dopuniti činjenično stanje u skladu sa primedbama iznetim u razlozima ovog rešenja uz pravilnu primenu člana 189, 190. i 207. Zakona o obligacionim odnosima odrediti visinu štete, koju je tužila pretrpeo usled nezakonitog rada tužene.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.