Protiv drugostepene presude, tuženi izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženog tužioci spore revizijske razloge i predlažu da se ista odbije kao neosnovana. Troškove su tražili za sastav odgovora na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu na način propisan odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema, a tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je dana 17.01.2011. godine zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora u P.n.M. radi obavljanja delatnosti poljoprivredne apoteke. Članom 2 ugovora, ugovoreno je da tuženi kao zakupac prima u radni odnos tužioce K.D. i B.J. za period trajanja ugovora o zakupu. Dana 04.03.2011. godine na osnovu odluke o odobravanju sredstava po programu „Prva šansa 2011.godine“ zaključeni su ugovori broj 210 i 211 između Nacionalne službe za zapošljavanje i tuženog čiji je predmet obavljanje stručne prakse tužilaca kod tuženog u trajanju od tri meseca. Finansiranje je obezbedila Nacionalna služba za zapošljavanje. Tužioci su sa tuženim dana 02.06.2011. godine zaključili ugovor o radu broj 441 i 442 za rad u apoteci tuženog i to tužilja K.D. na poslovima strukovnog inžinjera ekonomije za zaštitu bilja ovlašćenog za rad u poljoprivrednoj apoteci, a tužilac B.J. na poslovima administrativnog radnika. Ugovorima je u članu 5. dogovoreno da zaposleni zasniva radni odnos na neodređeno vreme počev od 03.06.2011. godine i da je trajanje radnog odnosa vezano za trajanje ugovora o zakupu poslovnog prostora. Dana 09.06.2011. godine na osnovu odluke o odobravanju sredstava po navedenom programu zaključeni su ugovori između Nacionalne službe za zapošljavanje i tuženog, čiji je predmet bio obavljanje pripravničkog staža tužilaca kod tuženog u trajanju od 12 meseci uz pravo tuženog kao poslodavca da od Nacionalne službe za zapošljavanje refundira sredstva isplaćena tužiocima na ime neto zarade i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Članom 5. navedenih ugovora, poslodavac se obavezao da po isteku pripravničkog staža od 12 meseci zadrži pripravnika u radnom odnosu najmanje još 12 meseci u istom zanimanju i stepenu obrazovanja i dostavi Nacionalnoj službi ugovor o radu i prijavu za obavezno osiguranje. Članom 6 ugovora tuženi se obavezao da u slučaju prestanka radnog odnosa pripravnika po isteku pripravničkog staža odnosno u naknadnom periodu iz člana 5. ugovora, zasnuje radni odnos sa drugim nezaposlenim licem sa evidencije Nacionalne službe, starosti do 30 godina u istom zanimanju i stepenu obrazovanja za preostalo vreme trajanja programa. Tuženi je doneo odluku o prestanku rada poljoprivredne apoteke broj … u P.n.M. sa 12.06.2012. godine, a dana 13.06.2012. godine ponudio je tužiocima zaključenje ugovora o radu na određeno vreme za period od 03.06.2012. godine do 02.06.2013. godine, po osnovu ugovora zaključenih sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, ali u drugom mestu rada (poljoprivrednoj apoteci u S.s.), kao i rešenja U-366/1 i U-364/1 od 02.06.2012. godine o raspoređivanju tužilaca na rad u poljoprivrednoj apoteci broj … u S.s.. Rešenjima broj 478 i 479 od 04.07.2012. godine tuženi je tužiocima na osnovu odredbe člana 172. tačka 2. Zakona o radu otakazao ugovore o radu koji su zaključeni 02.06.2011. godine (zbog povrede radne obaveze iz člana 14. stav 1. tačka 4. alineja 6. ugovora o radu u vezi člana 57. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu – neopravdanog izostanka sa posla). Navedenim rešenjima su prethodila upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu. Tužioci od 12.06.2012. godine nisu više dolazili na rad kod tuženog. S.s. je udaljeno od P.n.M. 56km i na toj relaciji ne postoji direktna autobska linija.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilaca za poništaj osporenih rešenja i obavezali tuženog da tužiocima naknadi štetu u visini izgubljene zarade.

Revident izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji iznete pravne stavove. Članom 171. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 54/09) propisano je da poslodavac može da zaposlenom ponudi i izmenu ugovorenih uslova rada radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca u skladu sa članom 173. ovog zakona. Odredbom člana 173. stav 1. tačka 2. istog zakona propisano je da zaposleni može da bude premešten na drugo mesto rada ako je udaljenost od mesta u kome zaposleni radi do mesta na koje se premešta na rad manja od 50km, ako je organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada i ako je obezbeđena naknada troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

U smislu člana 170. stav 1. Zakona o radu, uz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu poslodavac je dužan da zaposlenom u pisanom obliku dostavi razloge iz ponude, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi, pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Odredbom člana 172. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na rad zaposlenog i njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužiocima nezakonito otkazan ugovor o radu. Tužioci su sa tuženim dana 02.06.2011. godine zaključili ugovor o radu na neodređeno vreme, a tuženi je sa Nacionalnom službom za zapošljavanje dana 09.06.2011. godine zaključio ugovore čiji je predmet bio obavljanje pripravničkog staža tužilaca kod tuženog u trajanju od 12 meseci. Nijednom odredbom ugovora koji je tuženi zaključio sa Nacionalnom službom za zapošljavanje nisu stavljeni van snage ugovori o radu od 02.06.2011. godine. Navedeni ugovori o radu, koje je tuženi zaključio sa tužiocima su proizvodili pravno dejstvo sve do momenta njihovog otkazivanja od strane tuženog rešenjima od 04.07.2012. godine. Imajući u vidu da se tuženi iz objekta u kome su tužioci radili iselio 12.06.2012. godine i prestao sa radom u tom objektu, da tužiocima nije na zakonit način ponudio izmenu ugovorenih uslova rada, to se nedolazak na rad tužilaca u periodu od 03.06.2012. godine ne može pripisati u krivicu tužiocima. Navedeno iz razloga što je udaljenost od mesta u kome su tužioci radili do mesta u kome su premešteni veća od 50 km, a pri tome ne postoji organizovan redovan prevoz koji omogućava blagovremeni dolazak na rad i povratak sa rada. Zaključak nižestepenih sudova da se nedolazak tužilaca na rad kod ovakvog stanja može okarakterisati kao posledica nezakonitog postupanja tuženog, a ne kao krivica tužilaca, zbog čega nije bilo uslova za primenu otkaznog razloga iz člana 179. tačka 2. Zakona o radu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Kako su rešenja tuženog od 04.07.2012. godine kojim su tužiocima otkazani ugovori o radu nezakonita, to je tuženi u obavezi da tužiocima naknadi štetu u visini izgubljene zarade i uplati im dorinose za obavezno socijalno osiguranje u smislu člana 191. stav 2. Zakona o radu, u dosuđenim iznosima, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni matrijalnog prava ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Kako ne postoje revizijski razlozi tako ni oni na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, odlučeno je kao u stavu izreke pod jedan primenom člana 414. ZPP.

Sud je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju tuženog kao neosnovan. Imajući u vidu da je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odgovor na reviziju koji je izjavljen od strane tužilaca nije bio neophodan, pa je u smislu člana 154. stav 1. ZPP preduzimanje takve radnje bilo suvišno i nepotrebno.

To su razlozi zbog kojeg je zahtev tužilaca za naknadu ovih troškova odbijen kao neosnovan i odlučeno kao u izreci pod dva u smislu člana 165. stav 1, a u vezi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.