Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano drugostepeno rešenje na način propisan članom 399. u vezi člana 412. relevatnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i doneo odluku kao u izreci iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U pobijanom drugostepenom rešenju dati su razlozi o svim odlučnim činjenicama, koji nisu međusobno nejasni ni protivrečni, pa se neosnovano revizijom ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP. Drugih bitnih povreda odredaba parničnih postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema.

Prema stanju u spisima tužilac je podneo tužbu protiv tuženog kojom je tražio da se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.07.1999. godine pa nadalje i da se obaveže tuženi da mu prizna sva prava iz rada i po osnovu rada i isplati iznos od 735.494,00 dinara na ime naknade štete zbog neisplaćene minimalne zarade. Tužilac je bio u radnom odnosu kod KBC P. do 01.07.1999. godine. Od tog datuma na osnovu pismene izjave preuzet je u Dom zdravlja u G.. Rešenjem br.726 od 18.07.2003. godine raspoređen je na poslovima administrativnog radnika u ambulanti u L., gde je faktički obavljao poslove do 30.07.2003. godine kada je po usmenom nalogu direktora prestao sa radom. Do tada mu je isplaćivana naknada zarade u minimalnom iznosu u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije. Takvu zaradu je ostvarivao sve do 31.05.2005. godine kada mu je ista ukinuta. Tužilac je preko prijatelja saznao da mu je od 01.06.2005. godine obustavljena je isplata minimalne zarade. Dana 14.07.2005. godine je dobio potvrdu kojom je obavešten da od 01.06.2005. godine nije na platnom spisku tuženog. Tužilac je poslao tuženom zahtev za upisivanje datuma zaposlenja u radnoj knjižici koji je zaveden pod brojem 1170/1 u kome je izjavio da je 14.07.205. godine dobio potvrdu kojom je obavešten da je brisan sa platnog spiska od 01.06.2005. godine.

S obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno-procesno pravo kada su odbacili tužbu tužioca za utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog i da se obaveže tuženi da mu prizna sva prava iz radnog odnosa.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove. Članom 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni tj. predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, a koga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a rok za pokretanje istog je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, tj. saznanja za povredu prava, a to je dan kada je zaposleni doznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili narušeno i rok počinje prvog narednog dana od saznanja.

Tužilac je dana 14.07.2005. godine dobio potvrdu kojom je obavešten da je od 01.06.2005. godine brisan sa platnog spiska tužioca, a tužbu je podneo 21.11.2016. godine nakon isteka roka od 90 dana. U takvoj situaciji je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nastupila prekluzija tj. gubitak prava na sudsku zaštitu, zbog čega je tužbu tužioca u tom delu valjalo odbaciti. Iz odredbe člana 195. Zakona o radu proizilazi da onaj čije je pravo povređeno može pokrenuti sudski spor u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava. Navedeno znači da je takav rok prekluzivan u kom smislu njegovim propuštanjem se gubi pravo na ovu vrstu zaštite, budući da je reč o radnom sporu, kojim tužilac traži utvrđenje da je u radnom odnosu kod tuženog, te se u tom smislu primenjuju odredbe Zakona o radu. Iako tužilac nije dobio rešenje da mu je prestalo pravo na dalji rad, pravo zaposlenog je povređeno faktičkom radnjom tuženog, pa se imajući u vidu to, rok računa od dana saznanja da mu je neko pravo uskraćeno. Tužilac je saznao da mu je prestalo pravo na isplatu zarade od 01.06.2005. godine, dana 14.07.2005. godine, kad je dobio potvrdu od strane tuženog, te je samim tim od tog dana počeo da mu teče rok za podnošenje tužbe. Tužba je podneta u ovom radnom sporu dana 21.11.2006. godine, po proteku roka od 90 dana što znači da je nastupila prekluzija tj. gubitak prava na sudsku zaštitu.

Neosnovani su i navodi revidenta, da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a ne odredbe Zakona o radu. Ovo iz razloga što se na zaposlene u javnim službama primenjuju pravila iz člana 23. Zakona o javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 42/91, 71/94). Tom odredbom propisano je da u pogledu prava obaveza i odgovornosti zaposlenih u ustanovi iz člana 3. stav 1. ovog zakona, primenjuju se propisi o zaposlenim u državnim organima ako zakonom nije drugačije utvrđeno. To dalje znači da na pitanja koja nisu urađena ovim zakonima primenjuje se Zakon o radu. U zdravstvenim ustanovama primenjuje se Zakon o radu kako to proizlazi iz člana 19. stav 2. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 17/92, 26/92, 50/92, 52/93, 67/93, 45/94, 25/96, 18/2002 i 101/2005) i člana 104. stav 2. Zakona o zdravstvenom osiguranju (18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 95/96, 46/98, 54/99, 29/2001, 18/2002, 80/2002 i 84/2004) imajući u vidu da je ovim odredbama propisano da se u pogledu prava obaveza i odgovornosti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi primenjuju propisi o radnim odnosima u preduzećima i kolektivni ugovor. Kako je navedenom zakonskom odredbom iz člana 195. Zakona o radu, propisan prekluzivni rok od 90 dana od saznanja za povredu prava, a do momenta podnošenja tužbe, u ovoj parnici taj rok je istekao, sudovi su pravilno primenili materijalno-procesno pravo kada su odbacili tužbu tužioca, usled nastupanja prekluzije.

Navodi revidenta o pogrešnoj primeni prava ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Sledom rečenog odlučeno je kao u izreci primenom člana 405. stav 1. a u vezi člana 412. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.