Vrhovni kasacioni sud ispitao je pobijanu presudu primenom čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom donetom u ovom sporu, razveden je brak između parničnih stranaka, zaključen ... godine, iz koga imaju jedno maloletno dete – N.S., rođenog ... godine. Zajednica života stranaka faktički je prekinuta 16.10.2014. godine, kada je maloletni N.S., protivno volji tužilje ostao kod tuženog- oca u Š., posle čega je 14.11.2014. godine tužilja podnela tužbu za razvod braka. U toku ove parnice rešenjem od 05.05.2015. godine određena je privremena mera i maloletno dete do okončanja parnice povereno tuženom, a takođe uređeni lični odnosi maloletnog deteta sa majkom u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad u K.. Na osnovu ove privremene mere tužilja je tri puta videla maloletno dete. Tuženi sa detetom živi u Š., u kući sa svojim roditeljima, bratom i njegovom suprugom i njihovo troje dece. O potrebama maloletnog N.S. prevashodno brine majka tuženog. On je zaposlen u porodičnoj firmi i zarađuje 3.600 švajcarskih franaka mesečno. Zdrav je i radno sposoban, a drugih obaveza izdržavanja nema. Tužilja živi u K. u kući svojih roditelja. Obavlja poslove preko interneta za jednu švajcarsku firmu i mesečno zaradi 2.500 švajcarskih franaka. I ona je zdrava i radno sposobna i nema drugih lica na izdržavanju. Na osnovu usaglašenih mišljenja Centara za socijalni rad u K. i K. utvrđeno je da majka poseduje adekvatne kapacitete za vršenje roditeljske funkcije, a imajući u vidu uzrast deteta i njegove prirodne, afektivne vezanosti za majku, maloletnog N.S. treba poveriti majci radi vršenja roditeljskog prava. Prema mišljenju Instituta za mentalno zdravlje, oba roditelja imaju kapaciteta za ostvarivanje roditeljskog prava, nemaju znakova trajne ili privremene duševne bolesti, odnosno privremene duševne poremećenosti, niti pokazuju elemente zaostalog duševnog razvoja ili teže duševne poremećenosti.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo - čl. 266. stav 1. u vezi čl. 6. stav 1. i 77. stav 3. Porodičnog zakona, kada su zaključili da je najbolji interes maloletnog deteta da roditeljsko pravo samostalno vrši majka - tužilja u ovom sporu.

U tom smislu, pravilno je ocenjeno usaglašeno mišljenje Centara za socijalni rad u K. i K., ali i veštaka Instituta za mentalno zdravlje. Radi se o malom detetu (oko tri godine), kome je majka neophodna, kao bitna figura u odrastanju, koja bolje može da zaštiti njegove interese. Pritom, tužilja je provodila vreme sa detetom i brinula o njegovim potrebama dok je bila u zajednici života sa tuženim. Radi se o emotivnoj i toploj osobi, koja poseduje kapacitete da udovolji razvojnim potrebama deteta. Sa druge strane, po prestanku zajednice stranaka, ulogu majke je uglavnom preuzela majka tuženog, a ne sam tuženi, koji je manje uključen u svakodnevnu brigu i zadovoljenje potreba deteta. Takođe, tuženi je zanemario potrebe deteta time što je detetu onemogućio ostvarenje kontakta sa majkom, što je neophodno za njegov nesmetani rast i razvoj. Imajući u vidu da se dete nalazi kod oca - tuženog u ovom sporu, primenom čl. 272. stav 3. Porodičnog zakona, naređeno je tuženom da maloletno dete odmah preda majci - tužilji u ovom sporu, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava.

Takođe, primenom čl. 61. stav 1. i 78. stav 3. u vezi čl. 266. i 270. Porodičnog zakona, sud je, imajući u vidu najbolji interes maloletnog deteta, uredio način održavanja ličnih odnosa maloletnog N. sa ocem - tuženim u ovom sporu. Tako uređen lični odnos omogućiće održavanje adekvatnih i bliskih odnosa između njih, potrebnih da bi se zadovoljile psihološke potrebe deteta i obezbedili uslovi za njegov pravilan psihofizički razvoj. Činjenica da tuženi namerava da se nastani u K. svakako će olakšati realizaciju ustanovljenog načina održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom.

Imajući u vidu potrebe maloletnog deteta (poverioca izdržavanja) i mogućnosti tuženog (dužnika izdržavanja), kao i minimalnu sumu izdržavanja, propisanu članom 160. stav 4. Porodičnog zakona, pravilno su primenjeni čl. 160, 161. i 162. ovog zakona u pogledu kriterijuma, načina i visine određivanja izdržavanja. Određeni iznos izdržavanja od 200 švajcarskih franaka mesečno, imajući u vidu nivo životnog standarda tuženog, kao dužnika izdržavanja, predstavlja minimalnu sumu, čijim davanjem neće biti ugrožena egzistencija tuženog, a uz doprinos majke izdržavanju deteta, biće poštovan i član 162. stav 3. Porodičnog zakona, da se detetu omogući najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa i dužnik izdržavanja.

U reviziji tuženog, u pretežnom delu, osporava se ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.