U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić-Momirović, članova veća, u parnici tužioca G.J., iz N., čiji je punomoćnik Đ.B., advokat iz N., protiv tuženog D.S. DOO iz B., koga zastupa S.R., advokat iz B., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1706/15 od 11.08.2015. godine, u sednici veća održanoj 10.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1706/15 od 11.08.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1706/15 od 11.08.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2676/12 od 17.03.2015. godine. Tom presudom je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa broj 2627 zaključen dana 18.10.2012. godine, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, a tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 70.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da presuda sadrži jasne i potpune razloge o bitnim činjenicama koji nisu protivrečni izvedenim dokazima i nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

Razlozi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme po ugovoru o radu br. 100914 dana 15.05.2012. godine i obavljao je poslove viljuškariste III u Sektoru operacije. Dana 12.10.2012. godine, putem sigurnosnih kamera je utvrđeno da je tužilac, na radu, pokušao da otuđi robu iz prostorija poslodavca. Po pregledu snimka, istog dana, službena lica poslodavca su zatražila od tužioca pismenu izjavu, što on nije prihvatio, već je tog dana potpisao sporazum o prestanku radnog odnosa i istovremeno je obavestio poslodavca da je našao novi posao, da bi dana 13.10.2012. godine dostavio tuženom pismenu izjavu o jednostranom raskidu sporazuma. Tužiocu je prestao radni odnos po sporazumu sa poslodavcem dana 18.12.2012. godine, a u članu 3. Sporazuma tuženi je upozorio tužioca da ovaj sporazumni prestanak radnog odnosa isključuje pravo tužioca na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilna je ocena nižestepenih sudova da nema uslova za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa i da tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad.

Prema članu 175. Zakona o radu, radni odnos može da prestane sporazumom između zaposlenog i poslodavca. Odredbom člana 177. ovog zakona, propisano je da radni odnos prestaje na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, a da je pre potpisivanja sporazuma, poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

U postupku je utvrđeno, da je tužiocu po sporazumu sa poslodavcem prestao radni odnos, u svemu u skladu sa citiranom odredbom Zakona o radu, s obzirom da je sporazum zaključen u pisanoj formi i potpisan od strane tužioca i tuženog. Sporazum o prestanku radnog odnosa treba da bude izraz slobodne i jasne volje ugovorača, a zaposleni mora da bude svestan njenog značaja i posledica. Tužilac je potpisao sporazum i na taj način je izrazio jasnu i slobodnu volju da mu radni odnos prestane, a nije dokazao postojanje mana volje (zablude), u smislu člana 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a stranka koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Povodom događaja od 12.10.2010. godine, tuženi je tražio od tužioca pismenu izjavu, što nema značaj bitne zablude u smislu navedene odredbe zakona, zbog čega se ne radi o mani volje koja sporazum čini ništavim (rušljivim), a navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.