Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca M.A. iz V., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz V., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde i državne uprave – Visoki savet sudstva – Viši sud u Valjevu, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5430/13 od 01.10.2014. godine, u sednici veća održanoj 29.12.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5430/13 od 01.10.2014. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 176/13 od 09.07.2013. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos preko dosuđenog iznosa pa do traženog od 2.500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 141.280,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 5430/13 od 01.10.2014. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke je obavezan tužilac da na ime troškova nastalih u prvostepenom postupku tuženoj isplati iznos od 34.500,00 dinara, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da na ime parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku isplati tuženoj iznos od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac obavljao sudijsku dužnost u tadašnjem Okružnom sudu u Valjevu do 31.12.2009. godine, kada mu je Odlukom Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine prestala sudijska funkcija. Odlukom Visokog saveta sudstva od 22.07.2011. godine je usvojen prigovor tužioca, menja se odluka Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine i ovde tužilac bira se za sudiju Višeg suda u Valjevu, s tim da na funkciju stupa u roku od 30 dana od dana izbora. Utvrđeno je da su tadašnja predsednica Viskog saveta sudstva i predsednica Vrhovnog suda N.M. i pojedinci iz oblasti pravosuđa i aktuelne vlasti u medijima iznosili o neizabranim sudijama uopštene negativne kvalifikacije, zbog čega se tužilac osećao veoma loše. Izbegavali su ga neki ljudi kao i bivše kolege, a prema saznanju tužioca je postojala preporuka predsednika sudova da se izabrane sudije distanciraju od neizabranih sudija. Deca tužioca u tadašnjem uzrastu od 14 i 18 godina su takođe teško doživela natpise po medijima, a supruga je bila na bolovanju zbog svih dešavanja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je, suprotno prvostepenom sudu, ocenio da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za odgovornost tužene s obzirom da odluka o neizboru sudije nema sama po sebi kapacitet da bude uzrok nastanka nematerijalne štete za tužioca u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Mišljenja je da stručni, odnosno vrednosni sud o sudiji nema za cilj povredu pravno zaštićenih dobara – časti i ugleda, a da je Visoki savet sudstva doneo odluku kao zakonom nadležan organ ne u cilju ostvarivanja namere omalovažavanja i diskvalifikacije tužioca i njegove diskriminacije u bilo kom pogledu. Visoki savet sudstva je doneo spornu odluku kao nadležan organ u vršenju svoje nadležnosti iz člana 13. Zakona o Visokom savetu sudstva, a po raspisanom konkursu. Mišljenja je da je za tu vrstu odluke povodom izbora bio neophodan vrednosni sud izražen u naznačenim odlukama. To dalje podrazumeva da je Visoki savet sudstva imao normativno ovlašćenje da ispita stručnost, osposobljenost i dostojnost sudije, te da u tom smislu nema nezakonitog postupanja organa tužene iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje se navodi da se priloženim dokazima ne ukazuje na koji način su informacije u sredstvima javnog informisanja, članovi Visokog saveta sudstva doprineli povredi časti i ugleda tužioca, a interesovanje okoline za razloge neizbora ne predstavlja samo po sebi povredu časti i ugleda. Tužilac je, prema mišljenju drugostepenog suda, reizborom na sudijsku funkciju i objavljivanjem odluke u javnom glasniku ostvario ne samo naturalnu restituciju, već je dobio i satisfakciju u vezi spornog događaja, pa stoga nema osnova i za materijalnu satisfakciju kroz dosuđivanje naknade nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje da su razlozi drugostepenog suda nejasni i da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima se tumače u smislu člana 18. stav 3. Ustava u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima, ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

Svi državni organi, a naročito sudovi, pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava su dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava u smislu člana 20. stav 3. Ustava.

Prema članu 35. stav 2. Ustava, svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnom radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine i organ jedinice lokalne samouprave.

Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Nezakonitim radom službenih lica ili organa, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni, a nepravilan rad službenog lica ili organa je činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesima trećeg lica.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravo na naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima pripada oštećenom licu ako duševni bolovi koje je pretrpeo zbog povrede prava ličnosti, povrede ugleda ili časti, odnosno povrede dostojanstva to opravdavaju, a naročito ako je povreda prava produkt šikane, diskriminacije, uznemiravanja, ponižavajućeg postupka, zloupotrebe prava ili malicioznih postupaka, posebno ako su kod oštećenog izazvali ozbiljniji poremećaj psihičke ili emocionalne ravnoteže.

Kako je odlukom Viskog saveta sudstva od 22.07.2011. godine usvojen prigovor tužioca, izmenjena odluka Visokog saveta sudstva od 25.12.2009. godine, te tužilac biran za sudiju Višeg suda u Valjevu, obzirom na sve okolnosti slučaja, potrebno je da drugostepeni sud u ponovnom postupku ispita da li su ispunjeni zakonski uslovi za zasnivanje odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocu zbog nepravilnog rada organa za koji odgovara tužena na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i za naknadu štete usled povrede časti, ugleda i dostojanstva ličnosti po opštim pravilima obligacionog prava.

Razlozi drugostepenog suda u pogledu isključenja odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete tužiocu su nejasni i neodređeni, a pobijana drugostepena presuda uopšte ne sadrži razloge o zakonskim uslovima za naknadu ove štete tužiocu, obimu njene naknade, visini štete i iznosu tužbenog zahteva u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, pa zbog pogrešne primene materijalnog prava u odnosu na osnov odgovornosti tužene za naknadu ove štete, ostale su neutvrđene činjenice i u pogledu navedenih okolnosti kao i okolnosti iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će u skladu sa primedbama iz ovog rešenja, a uz pravilnu primenu materijalnog prava doneti novu, na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku ukinuo pobijanu drugostepenu presudu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.