U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca Z.S. iz B., čiji je punomoćnik B.P.-S., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, Visoki savet sudstva, Prvi osnovni sud u Beogradu, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziiji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3369/14 od 19.08.2015. godine, u sednici održanoj na dan 14.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3369/14 od 19.08.2015. godine, tako što se odbija žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 12P1 broj 765/13 od 13.06.2014. godine, u stavovim prvom i trećem izreke, kojom je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog povrede prava ličnosti isplati 100.000,00 dinara kao i da mu na ime troškova parničnog postupka isplati 210.000,00 dianra.

PREINAČUJE SE drugostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što se odbija zahtev tužene da joj tužilac naknadi troškove parničnog postupka povodom žalbe od 33.000,00 dinara, kao neosnovan.

U ostalom delu revizija tužioca se ODBIJA kao neosnovana.

Troškovi revizijskog postupka se ne dosuđuju tužiocu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 12P1 756/13, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete usled duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati 500.000,00 dinara u roku od 15 dana, stavom drugim izreke, odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog za još 2.500.000,00 dinara kao neosnovan i stavom trećim izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 210.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1 3369/14 od 19.08.2015. godine, preinačio je prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati 500.000,00 dinara kao i troškove parničnog postupka od 210.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda u stavu drugom njene izreke, stavom trećim obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka od 33.000,00 dinara, stavom četvrtim izreke, odbijen zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog postupka kao neosnovan i stavom petim izreke, odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijane presude u okviru ovlašćenja iz člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u reviziji određeno ne ukazuje na postojanje neke druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koja bi mogla da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke u ovoj parnici.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio sudija Petog opštinskog suda u Beogradu od 21.07.1997. godine, sve do odluke Visokog saveta sudstva 06-00- 37/2009 od 25.12.2009. godine, kada mu je prestala sudijska funkcija sa 31.12.2009. godine. Odlukom Ustavnog suda U broj 570/11 od 24.07.2012. godine, usvojena je ustavna žalba tužioca izjavljena protiv odluke Visokog saveta sudstva od 01.12.2011. godine, kojom je odbijen njegov prigovor protiv prve odluke Visokog saveta sudstva i naloženo Visokom savetu sudstva da izvrši izbor tužioca u roku od 60 dana od prijema odluke, s obzirom da je u postupku preispitivanja Ustavni sud našao da za tužioca nije oborena pretpostavka izbornosti. Sprovodeći navedenu odluku Visoki savet sudstva je 18.09.2012. godine, tužioca izabrao za sudiju Prvog osnovnog suda u Beogradu. Na sudijsku dužnost na osnovu navedene odluke Visokog saveta sudstva tužilac je stupio 15.10.2012. godine.

Odlučujući o tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je našao da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu utvrđenom prvostepenom presudom, jer je Visoki savet sudstva kao organ tužene u postupku izbora tužioca za sudiju, postupao nepravilno i nezakonito i na taj način mu je prouzrokovao nematerijalnu štetu, zbog povrede časti i ugleda.

Odlučujući o žalbama stranaka, drugostepeni sud je izrazio stav da tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete, pa je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete u celosti odbio.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da donošenje nezakonite odluke o neizboru sudija, samo po sebi ne predstavlja uzrok čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti i time nanošenja tih vidova nematerijalne štete. Zbog toga je nužno da se u svakom konkretnom slučaju ceni da li su ispunjeni uslovi za postojanje štete i da li postoji osnov za njenu naknadu. Odlučujući o izboru sudija Visoki savet sudstva je odlučivao o pravima i obavezama sudija, čime se Visoki savet sudstva stavlja u posebnu vrsta suda (o čemu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava u tumačenju člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), pa se i na njega primenjuju pravila pravičnog suđenja. Njegova prva uopštena odluka kojom je odlučeno o neizboru sudija, uključujući i tužioca, proizilazi iz ocene tog organa da ti kandidati pa i tužilac nisu ispunjavali uslove za izbor sudija, propisana pravilima Visokog saveta sudstva.

Visoki savet sudstva je po zakonu organ u čijoj je nadležnosti bilo da ceni ispunjenost uslova i njegov stav o tome nije iznet u nameri da se povredi čast i ugled kandidata, već da se sprovede postupak izbora sudija i donese odluka povodom izbora sudija. Ta odluka je podlegala oceni po pravnom leku, koji je tužilac iskoristio, nakon čega je doneta konkretna odluka za sve kandidate uključujući i tužioca. U odluci u odnosu na tužioca Visoki savet sudstva je ocenio da li on ispunjava uslove za izbor i našao da ih ne ispunjava.

I pored te konkretne odluke tužilac je zajedno sa ostalim sudijama podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu koji je utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru sudija a i tužioca došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje. Pravo na pravično suđenje garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Srbije je pravo na pravično suđenje svrstao u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1. Zbog toga se pravo na pravično suđenje svrstava u prava ličnosti. Iako tužilac nije izričito naveo da mu je povređeno to pravo, iako to navodi i u tužbi a i u reviziji, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac ima pravo na naknadu za povredu ovog prava, jer čast i ugled spadaju u pojam prava ličnosti, koji pored časti i ugleda kao elemenata prava ličnosti spadaju i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (ali i pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravi pijetet, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, zaštitu lika, ličnost, privatne podatke i slično). Povreda prava na pravično suđenje u ovom konkretnom slučaju otklonjena je Odlukom Ustavnog suda i potom novom Odlukom Visokog saveta sudstva o izboru tužioca za sudiju, ali okolnosti slučaja su takve, da tužiocu po oceni ovoga suda pripada i novčana naknada za štetu koja mu je pričinjena na navedeni način u skladu sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je u svojoj odluci naveo brojne propuste Visokog saveta sudstva pri odlučivanju, zbog čega je i utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužiocu, a i ostalim sudijama koje nisu izabrani u postupku opšteg izbora sudija u 2009. godini.

To su razlozi zbog kojih, po oceni ovoga suda, tužilac ima pravo i na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, čija je visina određena primenom kritrijumima iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je dosuđeni iznos adekvatan učinjenoj povredi i da je tužena u obavezi da tužiocu ovu naknadu isplati.

U ostalom delu revizija tužioca nije osnovana, jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u obrazloženoj odluci kao i istupima predstavnika Visokog saveta sudstva bilo omalovažavanja i nepoštovanja ličnosti tužioca kao sudije niti pak klevete. Ime tužioca nije pomenuto u bilo kom kontekstu. U postupku nije utvrđeno da je postojala namera da se tužiocu nanese šteta. Tužilac je iskoristio pravne lekove koji su mu stajali na raspolaganju i odlukom Visokog saveta sudstva izabran je za sudiju, pa je time i dosuđivanjem naknade kao u izreci ove presude uspostavljena narušena psihička ravnoteža, zbog čega je u ostalom delu revizija tužioca odbijena kao neosnovana.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. i 154. ZPP, čija je visina odmerena u skladu sa važećom advokatskom tarifom i taksenom tarifom, pa je i u tom delu preinačena drugostepena presuda kao i u delu u kome je tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka jer je tužilac uspeo sa revizijom i u tom delu preinačena drugostepena presuda.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.