U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca Z.V. iz B., čiji je punomoćnik N.M.R., advokat iz S., protiv tuženog M. AD iz S., čiji je punomoćnik R.M., advokat iz S., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2846/14 od 19.03.2015. godine, u sednici održanoj 11.02.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2846/14 od 19.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 1136/12 od 28.04.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati razliku između primljene naknade i punog iznosa zarade ostvarene za mesec pre privremenog udaljenja sa rada uvećanog za prosečan porast zarada u periodu od 05.06.1992. godine do 11.12.1992. godine uzimajući u obzir odnos dinara i DEM; stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tužiocu pripadaju po zakonu, opštem i posebnom kolektivnom ugovoru za period od 11.12.1992. godine do presuđenja, kao i da uplati odgovarajuće doprinosa za PIO; stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2846/14 od 19.03.2015. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 1136/12 od 28.04.2014. godine, u stavu prvom, drugom i delu stava trećeg izreke, koji se odnosi na tužioca, a žalba tužioca odbijena je kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na drugu konkretnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog, kada mu je na osnovu konačne odluke Radničkog saveta od 11.12.1992. godine, prestao radni odnos. Naime, protiv tužioca je vođen disciplinski postupak i izrečena mu je mera prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze. Prethodno je tužilac bio udaljen sa rada u periodu od 05.06.1992. godine do 11.12.1992. godine. Zakonitost odluka o prestanku radnog odnosa tužilac je osporavao u ovom sudskom postupku u kome je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4100/11 od 09.05.2012. godine, posle održane rasprave, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se poništi odluka Radničkog saveta od 11.12.1992. godine, a kojom je potvrđena odluka od 13.11.1992. godine kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, kao i zahtev za vraćanje na rad. Revizija tužioca izjavljena protiv navedene presude, odbijena je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1146/2012 od 06.02.2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na isplatu razlike između primljene naknade i punog iznosa zarade za period privremenog udaljenja sa rada, niti na isplatu naknade štete u visini izgubljene zarade od prestanka radnog odnosa do presuđenja.

Zakon o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, broj 45/91), koji je bio na snazi u vreme donošenja odluka o prestanku radnog odnosa, u članu 85. stav 1. propisivao je da ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku nadoknadi štetu po načelima o odgovornosti za štetu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano tužilac u ovoj parnici ističe zahtev za naknadu štete u visini izgubljene zarade, jer nema pravni osnov za ovakav zahtev. Naime, potraživanje ovog vida naknade štete postoji u situaciji kada je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odnosno kada je odluka o izrečenoj disciplinskoj meri prestanak radnog odnosa bila nezakonita, što bi upućivalo na krivicu poslodavca. Međutim, u konkretnom slučaju na strani tuženog nema krivice, pa ni odgovornosti za štetu, zato što je pravosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da su zakonite odluke kojima je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Stoga nema osnova za zasnivanje odgovornosti tuženog za traženu štetu, odnosno nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 85. stav 1. Zakona o radnim odnosima u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

U reviziji tužilac ističe da nije ni disciplinski ni krivično odgovoran, niti postoji krivična presuda protiv njega. Međutim, ovi revizijski navodi nisu od uticaja obzirom da je tužiocu odlukama tuženog izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze, čija je zakonitost utvrđena u sudskom postupku.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.