U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje V.C. iz R.S., čiji je punomoćnik M.M., advokat iz V., protiv tuženog C. DOO I. m. V., čiji je punomoćnik N.M., advokat iz I., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2202/2015 od 19.10.2015. godine, u sednici održanoj 19.04.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2202/2015 od 19.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 439/14 od 30.06.2015. godine poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 19.06.2014. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu br 01-7420 od 08.10.2003. godine, te je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka od 52.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2202/15 od 19.10.2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), pa je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog počev od 08.10.2003. godine na poslovima kuvara, na kojima je radila do otkaza ugovora o radu. U toku 2001. godine prvi put je izabrana za poverenika sindikata N.K., da bi na sastanku održanom 19.01.2013. godine tužilja bila ponovo izabrana za poverenika navedenog sindikata. Odluka od 19.01.2013. godine dostavljena je direktoru tuženog. Kod tuženog je do 02.03.2014. godine važio Kolektivni ugovor koji je donet 19.04.2013. godine. Odredbom člana 57. navedenog Kolektivnog ugovora propisana je zaštita sindikalnih predstavnika iz člana 188. Zakona o radu, tako što je predviđeno da posebnu zaštitu uživaju predstavnici sindikata kod poslodavca i po jedan član nadzornog, izvršnog ili glavnog odbora svakog od sindikata kod poslodavca u koji je učlanjeno najmanje 10% zaposlenih kod poslodavca, kao i imenovani odnosno izabrani sindikalni predstavnici, odnosno ukupno 6 lica. Pravilnikom o radu koji je doneo tuženi 22.05.2014. godine nije predviđeno koji predstavnici sindikata imaju posebnu zaštitu prema članu 188. Zakona o radu. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 06.04.2012. godine za radno mesto kuvara bilo je sistematizovano pet izvršilaca, da bi na osnovu akta o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 30.05.2014. godine taj broj bio smanjen na 2 izvršioca. Dana 02.06.2014. godine tuženi je doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih. Predviđeno je da će osnovni i jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih na mestima na kojima je smanjen broj izvršilaca biti ostvareni rezultati rada zaposlenog za šest meseci koji prethodi donošenju predloga Programa. Rezultati rada utvrđuju se prema ostvarenom učinku predviđenom normativima i standardima u periodu od šest meseci pre donošenja programa. Rezultati rada se utvrđuju na osnovu ocene neposrednih rukovodilaca zaposlenih koji predstavljaju višak u skladu sa članom 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Na osnovu ocene rukovodioca i drugih saznanja, direktor donosi odluku o prestanku radnog odnosa zaposlenog kao tehnološkom višku. Dana 02.06.2014. godine tuženi je predlog Programa rešavanja viška zaposlenih dostavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i Samostalnom sindikatu, Sindikatu Nezavisnost i Sindikatu Radnički. Nakon pribavljenih mišljenja Nacionalne službe za zapošljavanje, kao i navedenih sindikata, doneo je Program rešavanja viška zaposlenih. Neposredni rukovodilac tužilje izvršio je ocenjivanje svih izvršilaca na radnom mestu kuvara za period od 30.11.2013. do 30.05.2014. godine i svoje pismene ocene dao je 30.05.2014. godine. Dana 19.06.2014. godine tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji kao tehnološkom višku. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da tužilja svojim radnim angažovanjem nije pokazala dovoljnu angažovanost prilikom izvršavanja radnih zadataka koji su joj bili u opisu radnog mesta, odnosno da su drugi zaposleni koji su radili na istom radnom mestu kao tužilja bolje ocenjeni od strane neposrednog rukovodioca.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilje i poništili rešenje tuženog kojim joj je otkazan ugovor o radu.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 188. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...) kojim je propisano da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti da na drugi način stavi u nepovoljan položaj predstavnika sindikata zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu i to kako imenovanom tako i izabranom sindikalnom predstavniku. Pravilno je cenjena činjenica da tužilja ne može imati štetne posledice zbog toga što poslodavac i Sindikat nisu Kolektivnim ugovorom u skladu sa članom 188. stav 3. navedenog zakona odredili broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u skladu sa stavom 1. tačka 3. tog člana tako da odsustvo zaključenog ugovora ne utiče na pravilnost i zakonitost nižestepenih presuda.

Pravilno su nižestepeni sudovi cenili i činjenicu da je sindikat N.K., čiji je tužilja član, postupio u skladu sa čl. 208. i 238. Zakona o radu te je dostavio tuženom kao poslodavcu podatak da je taj sindikat upisan u registar sindikalnih organizacija, dostavio je tuženom odluku konstitutivne sednice od 20.11.2009. godine, tako da je tuženi bio upoznat sa činjenicom da je tužilja izabrana za člana odbora te organizacije. Tuženi je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bio obavešten o stavu sindikata N.K. kojim je iskazao protivljenje proglašenju viškom tužilje. Pravilno su nižestepeni sudovi imali u vidu i Konvenciju MOR-a 135. o zaštiti i olakšicama koje se pružaju predstavnicima radnika u preduzeću i preporuci broj 143. o radničkim predstavnicima (odeljak III tačka 5), radnički predstavnici uživaju zaštitu od svakog štetnog postupka po njih posebno otpuštanja sa posla (Konvencija je ratifikovana zakonom objavljenim u Službenom listu SFRJ br.14/82).

Činjenica da je Kolektivni ugovor tuženog od 19.04.2013. godine prestao da važi 02.03.2014. godine, a poslodavac sa sindikatom nije zaključio novi poseban Kolektivni ugovor ili sporazum, koji će posebno regulisati pitanje koji predstavnici zaposlenih uživaju zaštitu predviđenu članom 188. Zakona o radu, ne može se staviti na teret tužilji ili sindikatu, kako to tuženi u reviziji neosnovano ističe. U takvoj situaciji u kojoj nije postojao Kolektivni ugovor kod tuženog koji je bio na pravnoj snazi u momentu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, tuženi je morao da postupi u skladu sa zakonskom regulativom i da vodi računa o svojstvu tužilje kao sindikalnog predstavnika, što u konkretnom slučaju nije učinio.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.