O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji 8K br. 342/14 od 09.10.2015. godine, okrivljeni D. i V.O. oglašeni su krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda u saizvršilaštvu iz člana 122. stav 1. u vezi člana 33. KZ i po jednog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i pošto su im prethodno utvrđene i to za krivično delo iz čl. 122. stav 1. u vezi člana 33. KZ novčane kazne u iznosima od po 10.000,00 dinara a za krivično delo iz člana 170. stav 1. KZ novčane kazne u iznosima od po 10.000,00 dinara, primenom člana 60. stav 4. KZ osuđeni na novčane kazne u određenim iznosima od po 20.000,00 dinara, koje su dužni da plate u roku od tri meseca, od dana pravnosnažnosti presude, a ako okrivljeni novčane kazne ne plate u određenom roku od tri meseca, iste će im biti zamenjene kaznama zatvora, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne, odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni su obavezani da na ime troškova krivičnog postupka plate iznose od po 10.511,00 dinara kao i sudski paušal u iznosima od po 1.000,00 dinara, a privatnoj tužilji na ime troškova krivičnog postupka iznose od po 46.730,00 dianra, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Privatna tužilja je radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva upućena na parnicu.

Presudom Višeg suda u Jagodini Kž1 330/15 od 25.12.2015. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih D. i V.O., a prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji 8K br. 342/14 od 09.10.2015. godine i Višeg suda u Jagodini Kž1 330/15 od 25.12.2015. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih D. i V.O., adv. D.M., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine obe nižestepene presude i predmet vrati sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i V.O., adv. D.M., Republičkom javnom tužiocu, u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo sednici veća nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i V.O., adv. D.M., je delimično osnovan.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i V.O., a kako to iz obrazloženja zahteva proizilazi, ukazuje na povredu čl. 441. stav 4. u vei člana 263. stav 1. ZKP a naime da je sud odlukom o troškovima krivičnog postupka povredio zakon.

Branilac okrivljenih u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je sud pogrešno okrivljene D. i V.O. obavezao na plaćanje troškova krivičnog postupka privatnoj tužilji za dva odložena glavna pretresa - dana 29.07.2015. godine i 16.09.2015. godine u iznosima od po 9.750,00 dinara, koja odlaganja nisu bila skrivljena činjenjem okrivljenih, pa po stavu branioca, okrivljeni nisu ni mogli biti obavezani da naknade ovaj deo troškova krivičnog postupka privatnoj tužilji.

Istaknute navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje osnovanim.

Naime, iz spisa predmeta se utvrđuje da je sud primenom člana 264. stav 1. ZKP obavezao okrivljene D. i V.O. da privatnoj tužilji na ime troškova krivičnog postupka isplate svaki ponaosob iznose od po 46.730,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, a pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obračun ovih troškova ušli su i troškovi za četiri odložena glavna pretresa – po 9.750,00 dinara.

Osnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su glavni pretresi, zakazani za 29.07.2015. i 16.09.2015. godine odloženi zbog nedolaska sudskog veštaka dr D.P., jer je u zapisnicima o odlaganju glavnih pretersa konstatovano da je veštak dr. D.P., podneskom od 07.07.2015. godine obavestio sud da zbog korišćenja godišnjeg odmora nije u mogućnosti da pristupi sudu - glavnom pretresu dana 29.07.2015. godine, a dana 16.09.2015. godine iako uredno obavešten nije se odazvao pozivu suda, zbog sprečnosti.

Odredbom člana 263. stav 1. ZKP propisano je da pored ostalih, i sudski veštak, bez obzira na ishod krivičnog postupka, snosi troškove svog dovođenja, odlaganja dokazne radnje ili glavnog pretresa i druge troškove postupka koje je prouzrokovao svojom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa.

Prema tome, do odlaganja glavnih pretresa zakazanih za dane 29.07.2015. i 16.09.2015. godine, nije došlo zbog neodazivanja poziva sudu okrivljenih D. i V.O. već sudskog veštaka dr. D.P., pa sud nije mogao obavezati okrivljene da naknade troškove krivičnog postupka za odlaganje ova dva glavna pretresa, jer prema odredbi čl. 263. stav 1. ZKP troškove odlaganja treba da snosi sudski veštak koji je prouzrokovao odlaganje svojom krivicom.

Postupajući na taj način sud je povredio odredbu člana 441. stav 4. u vezi člana 263. stav 1. ZKP, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud uvažavajući navode zahteva u delu koji se odnosi na troškove krivičnog postupka, preinačio prvostepenu presudu u stavu 4. izreke – u delu odluke o troškovima krivičnog postupka i okrivljene D. i V.O. obavezao na plaćanje troškova krivičnog postupka privatnoj tužilji u iznosima od po 36.980,00 dinara svakog u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Iz iznetih rzaloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2. ZKP odlučio kao u stavu I izreke ove presude.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i V.O. u delu koji se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, neosnovan, a iz sledećih razloga:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP a po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni D.O. goni krivično delo.

S`tim u vezi, u podnetom zahtevu branilac okrivljenih ističe da je sud okrivljenog D.O. oglasio krivim i osudio da je krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinio sa umišljajem i pored činjenice, a kako to po stavu branioca proizilazi iz obrazloženja prvostepene presude, da je predmetno krivično delo učinio iz nehata, pa iz tih razloga isto nije ni kažnjivo.

Suprotno istaknutim navodima Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, datog u izreci prvostepene presude, za koje je okrivljeni D.O. oglašen krivim i osuđen, proizilaze svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ.

Ovo s`toga, što je u konkretnom slučaju u izreci prvostepene presude navedeno, da je okrivljeni D.O. u uračunljivom stanju, sposoban da shvati značaj dela i upravlja svojim postupcima, lako telesno povredio ... privatnu tužilju D.P., tako što je privatnoj tužilji uputio reči ... a zatim je obema rukama iz sve snage, privatnu tužilju udario u grudi usled čega je ona pala na zemlju, i zadobila laku telesnu povredu u vidu nagnječenja u predelu levog ramenog pojasa ... pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje“, a što predstavlja radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela koja se sastoji u lakom narušavanju telesnog integriteta, odnosno u lakom narušavanju zdravlja, zbog čega su, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navodi branioca okrivljenih da je radnja okrivljenog izvršena iz nehata a ne sa umišljajem, te da se zbog toga ne može u konkretnom slučaju govoriti o nekažnjivom krivičnom delu, ocenjeni kao neosnovani, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud a na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u stavu II izreke ove presude.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih D. i V.O., kao razlog podnošenja zahteva navode se i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP, uz obrazloženje da je izreka presude nerazumljiva, suprotna sama sebi i razlozima presude, da sud nije utvrdio odlučnu činjenicu o načinu zadobijanja povreda oštećene, te da je i činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Istaknuti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti o učinjenim bitnim povredama odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) i stav 2. tačka 2) ZKP kao i pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu dozvoljeni zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu shodno članu 485. stav 4. ZKP, u kome su taksativno nabrojani razlozi zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek-zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u tom delu odbacio kao nedozvoljen, shodno odredbi člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je shodno odredbi člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u stavu 1. izreke ove presude, a na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, kao u stavu II izreke ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                       Nevenka Važić, s.r.