Revizija tužilje je neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge povrede postupka koje bi bile bitne. Drugostepeni sud je ocenio žalbene navode od značaja za presuđenje.

U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 91/08 od 07.04.2008.godine razveden brak tužilje i tuženog na osnovu sporazuma supružnika. U presudu o razvodu braka unet je sporazum o deobi zajedničke imovine na osnovu člana 255. stav 2. Porodičnog zakona. Stranke su pismenim sporazumom, koji su predale sudu dana 21.03.2008.godine, predvidele da tužilji od zajedničke imovine pripadne suvlasnički deo ½ kuće ZK telo II u ... ..., upisana u ZKUL 8001 KO V. (koliko je stečeno ugovorom o razmeni između tužilje i preduzeća K.), a tuženom kuća u Ulici … …, ... telo II upisana u ZKUL ... KO B. VI, kuća u KO V. na H., nepokretnosti upisane u posedovne listove br. … i … KO K. kod U., stan u A. sa pravom tužilje da koristi stan sve dok u njemu bude stanovala i zajednička ćerka. U parnici za naknadu štete stranke su u sporazumnoj deobi uzele i učešće tuženikovu posebnu imovinu (poklon od oca u zemljištu i poklon od majke ¼ stana u A.). Sporazumom stranke su rešile imovinske odnose povodom njihovog udela u preduzeću C. sa sedištem na D.o.. Tužilja i tuženi osnovali su ovo preduzeće 11.09.1995.godine, tužilja je bila deoničar sa 6 deonica ili 60% osnivačkog kapitala, a tuženi je imao udeo od 4 deonice, ili 40% osnivačkog kapitala. Navedena kompanija je jedan od osnivača preduzeća P.S. d.o.o. sa sedištem u B.. Svoj udeo u Kompaniji C. tužilja je prenela na tuženog, a on se obavezao da joj plati 1.000.000 evra u četiri rate, od pravnosnažnosti presude o razvodu braka do 30.09.2009.godine, u iznosima navedenim u presudi. Sporazumeli su se da ukoliko bude prodato 85 % preduzeća P. i ukoliko kupac isplati najmanje 80% cene, da tuženi plati tužilji ugovoreni iznos jednokratno, i ako bude ugovorena prodaja na rate da se isplata ubrza prenosom svih dividendi koje pripadaju tuženom na tužilju, do namirenja iznosa od 1.000.000 evra. Izjavom od 14.01.2008.godine tužilja je na tuženog prenela svoje deonice u Kompaniji C., poslala izjavu o prenosu registarskom organu u sedištu kompanije i na taj način tuženi je postao vlasnik svih deonica i jedini član privrednog društva C.. Ovo privredno društvo je deo svog osnivačkog uloga u preduzeću P. B. prodalo ugovorom Ov 865/08 od 20.05.2008.godine Kompaniji G.I.h.L.. Kompanija prodavac ostala je osnivač sa udelom od 15%, a kupac se upisao u registar APR kao jedan od osnivača i članova društva, i tuženi je izvršio sporazum o deobi zajedničke imovine isplatom ugovorenih 1.000.000 evra. Tužilja je tvrdila da je sporazum o deobi zajedničke imovine zaključila bez saznanja o stvarnoj tržišnoj vrednosti Kompanije C., a za stvarnu vrednost saznala je kada je shvatila da je deo osnivačkog uloga Kompanije P. d.o.o. prodat za oko 6.000.000 evra i da bi srazmerno svom osnivačkom ulogu u kompaniji C. prilikom prodaje udela te kompanije u preduzeću P. dobila srazmerni deo te kupoprodajne cene, koja je daleko veća od iznosa za koji je svoj udeo ustupila tuženom, čime je onemogućeno povećanje njene imovine za 2.000.000 evra, i da joj je za taj iznos prodajom preduzeća P. d.o.o. tuženi prouzrokovao štetu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je nižestepeni sud primenio materijalno pravo kada je kao neosnovan odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na izmaklu dobit. Pri oceni visine izmakle koristi, uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari i prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Polazeći od navedenih odredaba zakona, a kod utvrđenih činjenica da su tužilja i tuženi sporazumom o deobi rešili svoje imovinske odnose na kapitalu Kompanije C. i da je tužilja svoje deonice i osnivačka prava na toj kompaniji prenela na tuženog uz ugovorenu naknadu, neosnovano tužilja potražuje naknadu štete od tuženog u smislu citiranih odredaba ZOO. Naime, ova kompanija, koju je zastupao tuženi, nakon toga je deo svog osnivačkog uloga u preduzeću P. prodala Kompaniji G.I.h.L. i tuženi je kao prodavac ostao osnivač s udelom od 15%, a kupac se upisao u registar APR kao jedan od osnivača i članova društva. Tuženi je izvršio sporazum o deobi zajedničke imovine sa tužiljom, tako što joj je isplatio ugovorenih 1.000.000 evra. Kapital ovog preduzeća nije bio predmet njihove zajedničke deobe, jer su pre njegove prodaje po ugovoru Ov 865/08 od 20.05.2008.godine tužilja i tuženi regulisali svoje međusobne odnose kao osnivači i kao deoničari. Stoga je neosnovano i pozivanje tužilje da je prodajom udela te Kompanije u preduzeću P. sprečeno povećanje njene imovine za iznos koji ona tužbom potražuje. Neosnovano potražuje i naknadu štete za izmaklu dobit, jer isplaćena kupoprodajna cena po ugovoru Ov 865/08 od 20.05.2008.godine nije dobitak, koji je ona u smislu ciirane odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima mogla da očekuje po redovnom toku stvari, čije ostvarenje je onemogućeno protivpravnom radnjom ili propuštanjem tuženog. Tužilja se ne može pozivati ni na zabludu, jer u tom slučaju je mogla zahtevati poništaj sporazuma o deobi zaključenog između nje i tuženog. Tužilja to nije obuhvatila tužbenim zahtevom, pa je njen tužbeni zahtev za naknadu štete sa iznetih razloga neosnovan, kako to pravilno zaključuje i nižestepeni sud. Navodi revizije kojima se ovakav zaključak osporava, nisu osnovani.

Ostalim revizijskim navodima osporava se ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, pa ih revizijski sud nije posebno ispitivao, budući da se utvrđeno činjenično stanje u smislu odredbe člana 398. stav 2. ZPP revizijom ne može pobijati.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je i odluka o troškovima postupka doneta pravilnom primenom odredaba čl. 149. i 150, a u vezi sa članom 159. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja u reviziji potražuje troškove za sastav revizije, ali ovi troškovi tužilji nisu priznati, imajući u vidu postignuti uspeh tužilje u postupku po reviziji, primenom čl. 149. i 150. ZPP.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.