.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2472/2015
16.06.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca I.L. iz B., koga zastupa V.M., advokat iz B., protiv tužene Radiodifuzne ustanove Radio televizija Srbije, sa sedištem u B., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3644/15 od 09.09.2015. godine, u sednici veća održanoj 16.06.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3644/15 od 09.09.2015. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 531/12 od 23.04.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete za ukupne troškove snimanja albuma, kao nagrade pobedniku u takmičenju, isplati iznos od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.03.2000. godine, do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete u visini protivvrednosti letovanja u Grčkoj, kao nagrade pobedniku u takmičenju, isplati iznos od 6.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.03.2000. godine, do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete u visini protivvrednosti kompletne gardorobe, kao nagrade pobedniku u takmičenju, isplati iznos od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.03.2000. godine, do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade za korist koju je tuženi ostvario iskorišćavanjem proizvoda ugovornog odnosa stranaka isplati iznos od 40.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade štete za izgubljenu dobit isplati iznos od 60.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe, do isplate. Stavom šestim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 3644/15 od 09.09.2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 531/12 od 23.04.2015. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede, koje bi eventualno uticale na zakonitost i pravilnost pobijane presude, se revizijom posebno ne ukazuje. Osim toga, pogrešno i nepotpuno činjenično stanje nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Prema činjeničnom stanju utvrđenim nižestepenim presudama, tužilac je u periodu od 1988. godine do 2000. godine učestvovao u prvom ciklusu muzičkog takmičenja „...K d.“, koja je emitovana na Trećem kanalu RTS-a. Kao organizator takmičenja, tuženi je javnim konkursom obećao pobedniku nagradu u vidu snimanja muzičkog albuma i snimanja muzičko-zabavne emisije u trajanju od sat vremena, koja bi se emitovala u vreme dočeka Nove godine, letovanja u Grčkoj za dve osobe, tepihe proizvođača „D.“ i kompletnu garderobu marke U.. Tužilac je 06.03.2000. godine proglašen za pobednika takmičenja koje je bilo u organizaciji tuženog, nakon čega se više puta usmeno obraćao tuženom sa zahtevom da ispuni obećano, ali bezuspešno. Tužilac je pisani zahtev za ispunjenje obaveze iz javnog konkursa tuženom uputio 14.02.2012. godine, a tokom postupka je ukazivao i da je A.M., muzički urednik kod tuženog, dana 30.08.2003. godine u emisiji na Trećem kanalu ponovo obećala nagradu pobednicima takmičenja „…K. d.“ i da ova izjava ima značaj radnje kojom se prekida zastarelost. Tužba u ovoj parnici podneta je 31.08.2012. godine.
Pravilno nalazeći da je tužiočevo potraživanje zastarelo, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odlučili odbijanjem tužbenog zahteva.
Prema članu 229. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, javnim oglasom učinjeno obećanje nagrade onome ko izvrši određenu radnju, postigne neki uspeh, nađe se u određenoj situaciji ili, ako je obećanje učinjeno pod nekim drugim uslovom, obavezuje obećavaoca da ispuni obećanje. Obećavalac nagrade ili bilo kakvog nagradnog takmičenja dužan je da odredi rok za takmičenje, a ako ga ne odredi svako ko želi da učestvuje u takmičenju ima pravo da traži da sud odredi odgovarajući rok (stav 2. navedenog člana).
Pravo na nagradu, prema članu 231. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ima onaj ko prvi izvrši radnju za koju je nagrada obećana, a ako je više lica izvršilo radnju istovremeno, svakom pripada jednak deo nagrade, ukoliko pravičnost ne zahteva drukčiju podelu (stav 2. istog člana). O dodeljivanju nagrade u slučaju konkursa odlučuje organizator konkursa ili jedno ili više lica koja on odredi (član 232. stav 1. ZOO).
Javno obećanje nagrade kao jednostrana izjava volje nekog lica je izvor obligacionih odnosa jer stvara obavezu za obećavaoca da ispuni obećano i ova obaveza nastaje objavljivanjem javnog oglasa. Nagrada koja će pripasti licu koje zadovolji uslove iz javnog oglasa u oglasu mora biti tačno određena i ona se može sastojati u novcu, stvari ili nekoj činidbi, a obećavalac jednostranom izjavom volje određuje i uslove javnog oglasa. U ovom slučaju, među parničnim strankama nije bilo sporno da je tuženi kao organizator takmičenja „...K d.“ javnim oglasom pobedniku obećao nagradu koja se, između ostalog, sastoji u snimanju muzičkog albuma (CD) i snimanju novogodišnje emisije, a obećano mu je i da će od turističke agencije dobiti nagradu u vidu letovanja za dve osobe u Grčkoj, kao i garderobu proizvođača „U.“. Tužilac je pobednikom ovog muzičkog takmičenja proglašen 06.03.2000. godine, kada je i stekao pravo na obećanu nagradu, a kako je tužbu podneo 31.08.2012. godine, to je rok zastarelosti potraživanja obećanog iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima istekao pre nego što je tužilac kao poverilac protiv dužnika preduzeo i jednu zakonom predviđenu radnju u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja svog potraživanja, u smislu člana 388. ZOO. Nižestepeni sudovi pravilo nalaze i da okolnost da je A.M., muzički urednik kod tuženog, u emisiji na trećem kanalu 30.08.2003. godine ponovo obećala nagradu pobednicima takmičenja nema značaj izjave o priznanju duga koja bi, shodno članu 387. ZOO vodila prekidu zastarevanja, jer izjavu nije dao niti zakonski zastupnik niti za to ovlašćeno lice tuženog, kao što ni usmeno, odnosno pismeno obraćanje tužioca tuženom zahtevom za ispunjenje obaveze nije dovoljno za prekid zastarevanja (član 391. ZOO). Protekom roka zastarelosti se tužiočevo pravo da zahteva ispunjenje obaveze tuženog ugasilo, pa u situaciji kada kao pobednik javnog konkursa tužilac nije preduzeo nijednu radnju radi prinudnog ostvarenja svog potraživanja pre nego što je obaveza tuženog da ispuni ono što je javnim konkursom obećao zastarela, on ne može da osnovano potražuje ni naknadu štete zbog neispunjenja obećanog. Stoga je zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.
Revizijom se neosnovano ukazuje na odredbe člana 124.,126. i 132 ZOO, kojima su regulisane pravne posledice raskida ugovora i pravo na naknadu štete u slučaju neispunjenja obaveze jedne ugovorne strane, jer iz činjenica utvrđenih u postupku pred nižestepenim sudovima (koje se u smislu člana 407. stav 2. ZPP, u revizijskom postupku ne mogu osporavati) nije utvrđeno da su stranke bile u ugovornom odnosu. Izvor obaveze tuženog u konkretnom slučaju nije ugovor, već jednostrana izjava volje – javno obećanje nagrade, tužiočevo pravo da zahteva ispunjenje obaveze obećavaoca nastalo je danom kada je proglašen pobednikom (kada je i počeo da teče rok zastarelosti potraživanja), pa revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu početka i toka roka zastarevanja obaveze tuženog.
Kako se ni ostalim navodima revizije pravilnost pobijane odluke ne dovodi u pitanje, Vrhovni kasacioni sud je reviziju odbio kao neosnovanu i primenom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio da revizijsku odluku detaljno ne obrazlaže, jer se detaljnim obrazlaganjem ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo njegovom ujednačenom tumačenju u pogledu instituta javnog obećanja nagrade.
Predsednik veća-sudija
Snežana Andrejević,s.r.
