Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude u stavu I izreke, nije osnovana, te da je revizija izjavljena protiv stava II izreke, nedozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a na koju tužilac ukazuje u reviziji, budući da u konkretnom slučaju sud nije odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, jer je odlučio o tužbenom zahtevu za naknadu štete u vidu izmakle dobiti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tuženi prvog reda je kao naručilac sproveo postupak javne nabavke u kojem su učestvovali tuženi drugog reda, kao i grupa ponuđača koju čine tužilac, H. – s. AD B. i I. I. DD, Z. i doneo odluku kojom su ponude ponuđača tuženog drugog reda izabrane kao najpovoljnije za zaključenje ugovora o javnim nabavkama. Odluka tuženog prvog reda, kojom je izabrana ponuda tuženog drugog reda, doneta je 30.12.2010. godine. Tuženi prvog reda je na osnovu svoje odluke o izboru najboljeg ponuđača sa tuženim drugog reda zaključio ugovore za izradu idejnog i glavnog projekta dana 14.01.2011. godine. Rešenjem Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki od 23.03.2011. godine, usvojeni su zahtevi za zaštitu prava čiji je podnosilac tužilac, kao učesnik u zajedničkoj ponudi i delimično poništeni otvoreni postupci javnih nabavki usluga naručioca tuženog prvog reda i to u fazi stručne ocene ponude i donošenja odluke o izboru najpovoljnije ponude od 30.12.2010. godine. Ovo iz razloga, što tuženi prvog reda nije na pravilan i zakonit način sproveo stručnu ocenu ponuda, tako da nije imao zakonski osnov iz člana 78.stav 4. Zakona o javnim nabavkama, da kao najpovoljnije izabere ponude ponuđača tuženog drugog reda. Tuženi prvog reda nije u roku od 30 dana postupio po nalozima iz rešenja Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, shodno članu 118.stav 1. Zakona o javnim nabavkama i nije izvršio stručnu ocenu ponuda, niti doneo odluku o izboru najpovoljnije ponude.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava oglasili ništavim ugovore bliže označene u stavu I izreke prvostepene presude. Ovo iz razloga, što su pravilno zaključili da su predmetni ugovori zaključeni suprotno odredbi člana 120. Zakona o javnim nabavkama, zbog čega su u smislu odredbe člana 120. Zakona o javnim nabavkama, u vezi sa članom 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi.

Iz navedenih razloga, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava utvrdili da su ništavi ugovori bliže označeni u stavu I izreke prvostepene presude, koji su zaključeni između tuženog prvog reda i tuženog drugog reda.

Pravilna je i odluka nižestepenih sudova u delu kojim je odbijen zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izmakle dobiti.

Pravilno primenjujući odredbu člana 189.stav 3. Zakona o obligacionim odnosima nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe da se tužiocu naknadi šteta u vidu izmakle dobiti.

Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da sama činjenica da tuženi prvog reda nije postupio po rešenjima Republičke komisije da ponovo oceni ponude i donese odluku o izboru najpovoljnije ponude, ne znači da je takvim svojim propuštanjem sprečio tužioca da ostvari dobit koja je bila izvesna, jer sama činjenica da tuženi prvog reda nije izvršio stručnu ocenu ponuda, niti doneo odluku o izboru najpovoljnije ponude, ne znači da bi pri ponovnoj oceni tužiočeva ponuda bila izabrana kao najpovoljnija. Pri tome je pravilan i zaključak nižestepenih sudova da tuženi prvog reda, postupajući po rešenju Republičke komisije za zaštitu prava nije morao doneti nove odluke o izboru tužiočevih ponuda, budući da se postupak javne nabavke mogao okončati i na drugi način, odnosno mogao je biti obustavljen.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, te su neosnovani navodi revizije kojima se osporava i odluka o troškovima postupka.

Ocenjujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv drugostepene presude u stavu II izreke, a na osnovu člana 410.stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravosnažno okončan.

Rešenje kojim je odlučeno o predlogu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, nije rešenje kojim se postupak pravnosnažno okončava, te revizija tužioca u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, nije dozvoljena.

Sa izloženog a na osnovu člana 413. i 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.