Prema utvrđenom činjeničnom stanju, privredna društva EE i ŽŽ bili su u poslovnom odnosu u periodu od 01.07.2010. do 07.12.2011. godine. Količina robe iz proizvodnog programa tužioca koju je pribavilo Preduzeće ŽŽ i potom isporučilo Preduzeću EE u periodu od 01.07.2010. do 11.11.2011. godine, veća je od količine robe koju Preduzeće ŽŽ nije platilo tužiocu. Na dan 14.11.2013. godine Preduzeće EE ostalo je dužno Preduzeću ŽŽ iznos od 157.433,86 dinara, a od istog potražuje iznos od 2.202.226,40 dinara.

Tuženi su konkretnom slučaju bili povezani vlasničkim i upravljačkim odnosom u navedenim preduzećima.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 08.06.2012. godine otvoren je postupak stečaja nad Preduzećem ŽŽ, a u stečajnom postupku tužilac je prijavio potraživanje u iznosu od 21.833.026,51 dinar, koje je priznato u celosti. Kako nije bilo imovine za unovčenje, sud je doneo rešenje kojim je stečajni postupak zaključen. Pravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu utvrđeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv tuženog, po zahtevu tužioca, za krivično delo prevare u saizvršilaštvu.

Tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na navodima da su tuženi u zajednici, po prethodnom dogovoru zloupotrebili Preduzeće ŽŽ i EE, na taj način što su potraživanja ŽŽ svojih dužnika, usmeravali na račun Preduzeća EE i tako izvlačili korist iz prvog preduzeća u drugo preduzeće, čime su onemogućili tužioca da naplati svoje potraživanje.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbe člana 15. Zakona o privrednim društvima, tužbeni zahtev odbili.

Odredbom člana 15. Zakona o privrednim društvima, propisano je da članovi društva sa ograničenom odgovornošću mogu prema trećim licima lično odgovarati za obaveze društva ako zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne ciljeve ili ako sa imovinom privrednog društva raspolažu kao sa sopstvenom imovinom, kao da privredno društvo kao pravno lice ne postoji. U stavu 2. propisano je da lica iz stava 1. ovog člana solidarno odgovaraju za obaveze Društva. Stavom 3, propisano je da odgovornost iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuje nadležni sud pri čemu uzima u obzir sve okolnosti vezane za zloupotrebu, a naročito da se opšti princip ograničene odgovornosti ne primenjuje na slučajeve iz stava 1. ovog člana.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je za primenu instituta probijanja pravne ličnosti u smislu citirane zakonske odredbe, neophodna ispunjenost tri uslova. Prvi uslov se odnosi na postojanje zloupotrebe pravnog subjektiviteta privrednog društva od strane člana društva na taj način da isti koriste pravno lice radi postizanja nedozvoljenih ili prevarnih ciljeva ili sa imovinom društva postupaju kao sa sopstvenom imovinom ili kao da pravno lice ne postoji. Za postojanje drugog uslova potrebno je da preduzimanjem navedenih radnji članovi privrednog društva pribavljaju sebi imovinsku korist, koja se u imovini poverioca ogleda kao štetna posledica to jest kao umanjenje imovine. Da bi se ispunio treći uslov, potrebno je da pribavljena imovinska korist kod članova društva to jest šteta u imovini poverioca mora biti posledica preduzetih radnji koje imaju karakter zloupotrebe.

Teret dokazivanja ispunjenosti navedenih uslova u smislu odredaba o teretu dokazivanja iz Zakona o parničnom postupku je na tužiocu, a u konkretnom slučaju, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi tužilac nije dokazao da je postojala zloupotreba privrednih subjekata. Tužilac nije pružio ni jedan dokaz na okolnost postojanja bilo koje radnje tuženih koje ima karakter zloupotrebe u smislu člana 15. Zakona o privrednim društvima, odnosno koje su konkretne radnje preduzete od strane tuženih kao članova društva ŽŽ i EE koje imaju karakter zloupotrebe i kojima je isti onemogućen da ostvari svoje potraživanje. Veštačenjem je utvrđeno da je celokupan poslovni odnos između navedenih preduzeća evidentiran u poslovnim knjigama Preduzeća EE, pri čemu nije uočena nikakva nepravilnost, te da je čak evidentiran i dug Preduzeća ŽŽ prema Preduzeću EE u iznosu od preko 2.000.000,00 dinara, a iz čega proizilazi da novac sa računa firme ŽŽ nije usmeravan na račun firme EE, jer bi, kako pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, da je postojala takva namera tuženih i navedeni dug bio isplaćen.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije pružio dokaze na okolnost da su članovi društva ŽŽ upućivali svoje kupce da vrše plaćanja po osnovu preuzete robe na račun Preduzeća EE te da iz izvedenih dokaza ne proističe bilo kakvo prevarno ili neuobičajeno poslovanje dva privredna društva, jer nije utvrđeno postojanje fiktivnih ili simulovanih pravnih poslova ili preduzimanja drugih pravnih radnji koje za cilj imaju zloupotrebu privrednih subjekata, pribavljanje imovinske koristi za tužene, na štetu tužioca, a u kom slučaju bi postojala obaveza tuženih za obaveze preduzeća.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije postupao sa pažnjom dobrog privrednika kad je i nakon upozorenja o poslovnim teškoćama druge ugovorne strane nastavio da isporučuje robu ugovaraču.

Pravilan je i zaključak nižestepenih sudova da je povezana vlasnička struktura je potencijalno sredstvo koje može olakšati preduzimanje pravnih radnji, od kojih neke mogu imati za cilj zloupotrebu pravnog subjektiviteta privrednog društva, ali da u konkretnom slučaju postojanje zloupotrebe nije dokazano.

S obzirom na navedeno tužbeni zahtev za isplatu utuženog iznosa je neosnovan, te su sudovi pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbili, dajući za svoju odluku valjane razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

U reviziji se osporava ocena izvedenih dokaza, koje su nižestepeni sudovi pravilno ocenili, te odlučili kao u izreci prvostepene presude.

Sa izloženog, a na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić