U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilje AA iz …, čiji je punomoćnik Miodrag Vasilijević, advokat iz …, protiv tuženog „BB“ ..., koga zastupa Lidija Zlatanović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7263/13 od 18.03.2015. godine, u sednici održanoj 06.10.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 7263/13 od 18.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Apelacioni sud u Beogradu, nakon održane glavne rasprave, doneo je presudu Gž1 7263/13 od 18.03.2015. godine i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5232/11 od 27.04.2012. godine kojom je, u revizijom pobijanom delu, poništeno kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, a tuženi obavezan da je vrati na rad.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 398. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, na radnom mestu vodećeg menadžera projekta sa VII stepenom stručne spreme. Usled ekonomskih promena kod tuženog, odlukom Upravnog odbora 4537 od 03.09.2008. godine, pokrenut je postupak utvrđivanja viška zaposlenih, propisani su kriterijumi i nadležnost izvršnog direktora da oceni rezultate rada zaposlenih. Dana 03.11.2008. godine, Upravni odbor tuženog je usvojio Program rešavanja viška zaposlenih. U članu 4. Programa je propisano da je osnovni kriterijum za određivanje viška zaposlenih rezultat rada, koji se utvrđuje na osnovu obrazložene ocene izvršnog direktora i zasnovan je na sledećim elementima: kvalitet rada, samostalnost i sklonost inovacijama, efikasnost, odnos prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada i drugih pokazatelja u periodu od jedne godine. Broj zaposlenih na radnom mestu vodećeg menadžera projekta smanjen je sa 3 na 2 izvšioca, pa kako je tužilja ocenjena najnižom ocenom, proglašena je viškom zaposlenih. Izvršni direktor je ocenio rad tužilje na obrascu koji ne sadrži datum, kao ni obrazloženje radnog učinka i kvaliteta njenog rada. Rešenjem od 05.05.2009. godine, tužilji je prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu.

Pravilnikom o izmeni i dopuni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 20.04.2008. godine, koji se u vreme donošenja osporenog rešenja primenjivao kod tuženog, za radno mesto vodećeg menadžera projekta, predviđen je VII stepen stručne spreme. Od ukupno tri izvršioca radnog mesta vodećeg menadžera projekta, koliko ih je bilo pre donošenja osporenog rešenja, jedan je imao IV stepen stručne spreme. Tuženi je doneo novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta dana 24.07.2009. godine, kojim je sistematizovano radno mesto menadžera projekta, bez tačnog broja izvršilaca. U vreme donošenja osporenog rešenja, kod tuženog je bilo slobodnih, nepopunjenih radnih mesta sa istim opisom. Tuženi je raspisao konkurs za prijem u radni odnos menadžera projekta, sa istim opisom poslova koji je obavljala tužilja, s tim da je kao rok za konkurs određen 03.07.2009. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i obavezali tuženog da je vrati na rad.

Prema članu 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... ), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Program rešavanja viška zaposlenih iz člana 153 - 155. Zakona o radu propisuje način rešavanja viška zaposlenih i sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Primena kriterijuma utiče na zakonitost akta o višku zaposlenih, zbog čega je poslodavac dužan da u slučaju smanjenja broja izvršilaca određenog radnog mesta, kriterijum uspešnosti u radu, kao osnovni kriterijum, primeni pojedinačnim vrednovanjem i međusobnim upoređivanjem rezultata rada svih zaposlenih na radnom mestu sa istim opisom poslova.

Član 39. Opšteg kolektivnog ugovora koji se primenjuje kod tuženog, propisuje da se rezultati rada utvrđuju prema normativima i standardima rada, a ako njih nema rezultati se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca.

Pravilna je ocena nižestepenih sudova da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer je doneto suprotno članu 179. tačka 9. u vezi sa članom 155. tačka 4. Zakona o radu, s obzirom na to da poslodavac nije imao u vidu da jedan od izvršilaca radnog mesta vodećeg menadžera projekta ne ispunjava uslove iz akta o sistematizaciji u odnosu na školsku spremu, jer nema VII stepen stručne spreme, a da tužilja taj uslov ima, zbog čega nije mogla biti proglašena viškom zaposlenih. Istovremeno, poslodavac nije primenio kriterijum uspešnosti u radu zato što nije dao obrazloženu ocenu rezultata rada tužilje, u skladu sa donetim programom, što je suprotno i članu 39. Opšteg kolektivnog ugovora koji je bio u primeni u vreme donošenja osporenog rešenja.

Kako je tužilji nezakonito prestao radni odnos, tuženi je dužan da je vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Neosnovani su revizijski navodi da je sud cenio zakonitost Programa rešavanja viška zaposlenih koji je doneo tuženi, te njegovu usaglašenost sa Opštim kolektivnim ugovorom, šta ne spada u nadležnost sudova opšte nadležnosti, već Ustavnog suda. Međutim, Ustavni sud odlučuje o saglasnosti kolektivnih ugovora sa Ustavom i zakonom, dok je sud u parnici iz radnog odnosa nadležan da ceni da li je poslodavac u postupku davanja otkaza primenio programom propisane kriterijume, pre svih uspešnost u radu, što je sud u konkretnoj parnici i učinio i na osnovu toga izveo je pravilan zaključak da neobrazložena ocena od strane izvršnog direktora prestavlja povredu Opšteg kolektivnog ugovora i Zakona o radu, zbog čega je otkaz ugovora o radu nezakonit.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić