U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA DOO u stečaju, ..., koga zastupa stečajni upravnik Bogdan Jovanović, čiji je punomoćnik Mirjana Tomasović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Olivera Jovanić, advokat iz ..., radi isplate po tužbi i naknade štete po protivtužbi, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 899/13 od 09.05.2013. godine, u sednici održanoj 05.10.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv drugog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 899/13 od 09.05.2013. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv prvog stava izreke presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 899/13 od 09.05.2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 11/10 od 30.05.2011. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da plati tužiocu 5.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom u visini stope koju propisuje Evropska centralna banka koja se obračunava u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, a ima se obračunati na glavni dug počev od 18.10.2005. godine do isplate, dok je u preostalom delu, do iznosa od 11.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilac da mu na ime naknade štete plati 400.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i 1.000.000,00 dinara sa zahtevanom zateznom kamatom na navedene iznose. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 293.657,50 dinara, a u preostalom delu zahtev za naknadu troškova postupka je odbijen, kao neosnovan.

U toku postupka po žalbi, koju je protiv prvostepene presude izjavio tuženi, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici P 11/10 od 28.11.2011. godine prekinut je postupak zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Rešenjem istog suda P 11/10 od 21.02.2012. godine usvojen je predlog tužioca i određen nastavak postupka po tužbi, a rešenjem od 09.01.2013. godine određen je nastavak postupka i po protivtužbi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 899/13 od 09.05.2013. godine, stavom prvim izreke odbijene su, kao neosnovane, žalbe tuženog i potvrđena rešenja Višeg suda u Subotici P 11/10 od 21.02.2012. godine i od 09.01.2013. godine. Stavom drugim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju pobijajući je u celosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tuženog delimično neosnovana, a delimično nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja, pa nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 1. i 5. ZPP, jer sudske odluke nisu donete u nepropisnom sastavu suda, niti je kao sudija sudilo lice koje je po zakonu moralo biti isključeno ili izuzeto, niti je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi, a pobijana odluka nije zasnovana ni na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. člana 361. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, parnične stranke su u martu 2005. godine stupile u pregovore, a sredinom aprila postigle usmeni sporazum, u skladu sa kojim je 30.05.2005. godine sačinjen pismeni ugovor, imenovan kao ugovor o zakupu. Ovim ugovorom je određeno da tuženi, kao zakupodavac, daje tužiocu u zakup plovni objekat – brod, radi obavljanja ugostiteljske delatnosti i konstatovano da se isti nalazi na jezeru ..., usidren na ..., da je kod Kapetanije pristaništa ... prvi put registrovan 1991. godine, trenutno neregistrovan za plovidbu, a da je od 07.11.1994. godine do dana zaključenja ugovora registrovan za obavljanje ugostiteljske delatnosti. Ugovorom je utvrđen i način plaćanja zakupnine, tako što će se ista plaćati od ostvarene dobiti iz poslovanja zakupljenog broda, tako što će po odbitku svih mesečnih troškova poslovanja, za mesece u kojima objekat bude radio, prva polovina čiste ostvarene dobiti pripadati zakupcu, na ime refundiranja uloženih sredstava radi privođenja objekta nameni, a druga polovina čiste dobiti će se deliti na jednake delove, odnosno na ime zakupnine plaćaće se ¼ čiste dobiti, a nakon što zakupac povrati uložena sredstva (za privođenje objekta nameni), zakupac će zakupodavcu na ime zakupnine plaćati 50% ukupno ostvarene čiste dobiti. Ugovorom je predviđeno i da će stranke zajednički organizovati zabavne programe, promocije i slično, ugovarati postavljanje reklama na objekat broda, kao i da se ugovor zaključuje na vreme od četiri godine sa početkom 01.06.2005. godine, pa zakupni odnos traje do 31.05.2009. godine, kada zakupac najkasnije treba da vrati ispražnjen objekat u stanju u kakvom je bio nakon ugovorenog privođenja nameni, sa inventarom čije je refundiranje obuhvaćeno ugovorom. Ugovorom je konstatovano i da je zakupac izvršio adaptaciju zakupljenog objekta radi privođenja nameni i u tu svrhu je već uložio 451.440,00 dinara, što na dan zaključenja ugovora predstavlja protivvrednost 5.500 evra po srednjem kursu NBS. Ugovorom se zakupac odrekao prava potraživanja uloženog nakon refundiranja uloženog, do potpisivanja ugovora, u adaptaciju poslovnog prostora, ukoliko do raskida ugovora o zakupu dođe njegovom krivicom. Razlog da se u ugovor unesu odredbe o vrednosti uloženih sredstava za izvođenje radova na adaptaciji plovnog objekta od strane tužioca, u periodu od aprila 2005. godine do dana zaključenja ugovora, je činjenica da je tužilac, u skladu sa pregovorima koji su vođeni među strankama, već bio pristupio adaptaciji ovog plovnog objekta i do zaključenja ugovora uložio sredstva koja su ugovorom konstatovana. Tuženi je tužiocu u toku pregovora saopštio da ploveće postrojenje ima sve potrebne dozvole za obavljanje ugostiteljske delatnosti, pa je i ova konstatacija uneta u tekst ugovora. Sudovi su utvrdili da do 01.05.2005. godine ulaganja u objekat nisu bila okončana i on nije bio osposobljen za rad, pa je tužilac sa Javnim preduzećem ... zaključio ugovor o korišćenju prostora ispred broda i platio akontaciju za korišćenje električne energije u visini od 30.000,00 dinara, na osnovu čega je 01.05. i 02.05.2005. godine, prema zaključenom ugovoru sa navedenim preduzećem, obavljao ugostiteljsku delatnost na obali ispred broda i u navedene dane ostvario ukupan prihod od 78.430,00 dinara.

Plovni objekat koji je bio predmet ugovora o zakupu postavljen je na zaštićenom prirodnom dobru, pa je tužilac morao da pribavi saglasnost za korišćenje dela jezera i dela obale, ali je odlukom upravnog organa - Odeljenja za građevinarstvo, odbijen njegov zahtev od 27.06.2005. godine za dobijanje saglasnosti za upotrebu objekta, jer prethodno nije izdejstvovao saglasnost republičkih organa, pored ostalog i zbog nedostatka saglasnosti i dozvole za korišćenje ovog plovnog postrojenja još od 1992. godine. Takođe, u pokušaju regularnog dovođenja električne energije u objekat, tužilac se obratio „Elektrovojvodini“, radi dobijanja elektroenergetske saglasnosti, ali je i ovaj njegov zahtev odbijen, jer nije posedovao svu potrebnu dokumentaciju, kao dokaz o ispunjenosti uslova za izdavanje elektroenergetske saglasnosti. Kako na ovaj način tužilac nije mogao da pribavi sve potrebne dozvole, kao uslov za obavljanje ugostiteljske delatnosti, navedeni plovni objekat uopšte nije bio u planiranoj funkciji ni jednog dana. U pokušaju postizanja dogovora sa tuženim, radi prevazilaženja navedenih administrativnih prepreka za početak rada ugostiteljskog objekta, došlo je do poremećaja odnosa između parničnih stranaka, pa je tuženi krajem juna i početkom jula 2005. godine promenio brave na objektu, stavio katanac na glavna vrata i od tada se tuženi nalazi u isključivom posedu ovog plovnog postrojenja. Ugovor zaključen između parničnih stranaka, u vezi obavljanja ugostiteljske delatnosti na spornom plovnom objektu, raskinut je pravnosnažnom sudskom odlukom od 26.03.2007. godine, ali se u ovoj odluci sud nije izjašnjavao o krivici za raskid ugovora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilnom primenom materijalnog prava usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu plati 5.500 evra u dinarskoj protivvrednosti, na ime uloženih sredstava radi adaptacije plovnog objekta u cilju privođenja nameni, a odbijen protivtužbeni zahtev za isplatu 1.000.000,00 dinara i 400.000 evra, na ime izgubljene dobiti.

Naime, parnične stranke su još sredinom aprila 2005. godine postigle usmeni sporazum o zaključenju ugovora o zakupu, koji ima elemente ugovora o poslovnoj saradnji. Prema postignutom dogovoru, tužilac, kao budući zakupac, je 11.04.2005. godine stupio u posed plovnog objekta koji je bio predmet ugovora, kada je započeo izvođenje radova na adaptaciji ovog objekta i privođenja nameni u cilju obavljanja ugostiteljske delatnosti i u tu svrhu je uložio 451.440,00 dinara, što na dan zaključenja ugovora predstavlja dinarsku protivvrednost 5.500 evra. Tuženi je tužiocu saopštio da poseduje sve potrebne dozvole za obavljanje ugostiteljske delatnosti na ovom plovnom objektu, što je konstatovano i ugovorom, ali se to ispostavilo kao netačno, jer je zahtev tužioca i za dobijanje saglasnosti za upotrebu objekta i za dobijanje elektroenergetske saglasnosti odbijen. Kako iz navedenih razloga tužilac nije mogao da započne sa obavljanjem delatnosti na ovom objektu i isti nije bio u planiranoj funkciji ni jednog dana, a tuženi tužiocu nije pružio pomoć radi prevazilaženja administrativnih prepreka za početak rada objekta, već je, naprotiv, promenio bravu na objektu, stavio katance na glavna vrata, na koji način je već početkom jula 2005. godine onemogućio tužioca da koristi ovaj objekat, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak nižestepenih sudova da je ugovor raskinut krivicom tuženog.

Raskidom ugovora obe strane se oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, a ako je jedna strana izvršila ugovor, potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kako je to regulisano odredbom člana 132. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Primenom navedenih zakonskih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati 5.500 evra u dinarskoj protivvrednosti (u skladu sa odredbom člana 395. ZOO), koji iznos je tužilac uložio radi izvođenja radova u cilju privođenja objekta nameni – obavljanje ugostiteljske delatnosti, a koje mu je krivicom tuženog onemogućeno, a zbog čega je i ugovor raskinut.

Tuženi protivtužbom potražuje 1.000.000,00 dinara za koji iznos navodi da predstavlja dobit koju bi ostvario zajedno sa tužiocem za prvomajske praznike 2005. godine, kao i 400.000 evra, za koje navodi da bi ubuduće ostvario na ime zarade po osnovu reklama i raznih drugih usluga sa drugim kompanijama na navedenom plovnom objektu.

Međutim, 01. i 02. maja 2005. godine, tužilac nije mogao da obavlja delatnost na plovnom objektu koji je bio predmet ugovora o zakupu, već je dobit ostvario obavljanjem ugostiteljske delatnosti ispred navedenog plovnog objekta, a na osnovu ugovora zaključenog sa javnim preduzećem ..., te je u tu svrhu sam platio 30.000,00 dinara na ime korišćenja električne energije. Imajući ovo u vidu, pravilno sudovi nalaze da tuženi nije dokazao da bi 01. i 02. maja 2005. godine na navedenom plovnom objektu mogao ostvariti dobit od ugostiteljske delatnosti u visini od 1.000.000,00 dinara, s obzirom da objekat do tada nije bio osposobljen za obavljanje ove vrste delatnosti, niti je imao potrebne dozvole za obavljanje ove vrste delatnosti, a za koje je upravo tuženi tvrdio da ih ima (što je konstatovano i ugovorom zaključenim između parničnih stranaka).

Pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja, propisanog odredbom člana 223. ZPP, sudovi nalaze da tuženi nije dokazao ni da bi na osnovu reklama i raznih drugih usluga sa drugim kompanijama, na navedenom plovnom objektu ostvario dobit od 400.000 evra, posebno imajući u vidu i da je utvrđeno da je navedeni plovni objekat bio u državini tuženog još od početka jula 2005. godine, pa osnovano nalaze da nije bilo mesta usvajanju njegovog protivtužbenog zahteva ni u ovom delu. Na ovaj način, pravilno je pobijanom odlukom odbijen protivtužbeni zahtev u celosti.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv rešenja, sadržanog u stavu prvom izreke pobijane pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, koje se odnosi na rešenja kojima je odlučeno o nastavku postupka po tužbi i po protivtužbi, primenom člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog izjavljena protiv ovog rešenja nedozvoljena.

Naime, odredbom člana 412. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen.

Pravnosnažnim rešenjem kojim se određuje nastavak postupka, postupak se pravnosnažno ne završava, pa ni revizija protiv tako donetog rešenja nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv odluke protiv koje se po zakonu ne može podneti.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 412. stav 5. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić