U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojnograđevinski centar „Beograd“, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove MO, Odeljenje u Beogradu, protiv tužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Mile Romčević, advokat iz ..., radi raskida ugovora i iseljenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5349/13 od 29.10.2014. godine, u sednici održanoj 27.10.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5349/13 od 29.10.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 21853/12 od 21.05.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud raskine ugovor o zakupu prostorije za privremeni smeštaj … br. … od 28.09.1992. godine i obaveže tuženu da se sa svim licima i stvarima iseli iz adaptirane prostorije od … m2 koja se nalazi na … spratu desno u odnosu na stepenište u ul. … br. … u … i ovaj stan preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužiocu. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 307.154,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5349/13 od 29.10.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I izreke. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu II izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos 264.802,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji se primenjuju na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije ukazuje se na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije dozvoljen revizijski razlog. Nema bitnih povreda učinjenih u drugostepenom postupku koje bi mogle biti revizijski razlog za pobijanje te presude i za ocenu zakonitosti i pravilnosti presuđenja (član 407. stav 1. tač. 2. i 3. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnih tužioca je u toku 1991. - 1992. godine na područuju Beograda adaptirao u stanove 596 zajedničkih prostorija u zgradama gde je bio većinski vlasnik, radi stambenog obezbeđenja aktivnih vojnih lica, građanskih lica u službi JNA i članova njihovih porodica, na koji način je adaptiran i prostor u ul. … br. … u … (ranije … …), koji je predmet ovog spora. Rešenjem od 21.11.1991. godine tuženoj je dat na korišćenje službeni stan, vešarnica u ul. … … u …, koji je vlasništvo SF JNA i koje je do tada bio prostorija kućnog saveta, s tim da ovaj prostor koristi sa suprugom i dvoje dece. Rešenje je doneto na osnovu Pravilnika o stanovima JNA („Službeni Vojni list“ 9/91). Tužena je sa Vojnograđevinskom direkcijom 28.09.1992. godine zaključila ugovor o zakupu adaptiranih prostorija u … …, površine … m2. Ugovor o zakupu je zaključen na određeno vreme, do konačnog rešenja stambenog pitanja. Tužena i dalje radi kod tužioca, kao civilno lice, načelnik na …, bez konačno rešenog stambenog pitanja, iako je 2008. godine dobila zaključak da ima pravo na trosoban stan.

Tužena je zaključila brak sa BB .... godine i zasnovala zajednicu života u ..., s tim što je njihova faktička zajednica prekinuta u proleće 1991. godine. Sa dvoje dece je prešla u Srbiju 01.10.1991. godine i bila je smeštena u Hotelu „....“, a nakon toga od 21.11.1991. godine do danas sa decom živi u predmetnom stanu na kojoj adresi ima prijavljeno prebivalište od 16.06.1992. godine. BB je sam došao u Srbiju krajem 1991. godine i u početku živeo kod rođaka i prijatelja, a od 1993. godine do danas živi sam u stanu u ul. ... ... u ... Od 20.01.1992. do 25.04.2001. godine imao je prijavljeno prebivalište na adresi ... ..., a od 26.04.2001. godine pa nadalje na adresi ... .... Tužena predmetni stan koristi sa decom namenski, za stanovanje, stan ne izdaje u zakup, a uredno plaća zakupninu. BB nikada nije živeo sa tuženom i njihovom decom u stanu koji je tužena dobila na korišćenje od tužioca. Međutim, tužena je prijavila supruga da bi dobila više bodova i pre rešila tešku stambenu situaciju, a i iz razloga što nikome nije želela da prizna da je samo na papiru u braku sa BB. Brak tužilje i BB razveden je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P br.7659/07 od 20.02.2008. godine. BB je, kao član zadruge sa SZ „…“ dana 03.12.1991. godine, zaključio ugovor o izgradnji jedoiposobnog stana broj … u ul. … … (sada ul. …), a 21.12.1992. godine i aneks ugovora i isplatio u potpunosti cenu stana koji mu je predat 22.02.1993. godine. Predmetni stan BB isplatio je isključivo od svog novca, s obzirom da je 5.000 DEM preneo iz Hrvatske, a razliku pozajmio od rođaka i prijatelja, s tim što je pozajmljeni novac sam vratio. Tužena nije ni na koji način učestvovala u sticanju stana u ... broj ... u … i u početku nije ni znala za postojanje ovog stana, a za ovaj stan nije ni pokretala spor za podelu bračne tekovine. Tužilac je 07.05.2008. godine uručio tuženoj dopis za raskid ugovora o zakupu od 28.09.1992. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to odredbe člana 17. i 35. Pravilnika o stanovima u JNA („Službeni Vojni list“ br.9/91) kada su zaključili da nije ispunjen uslov za raskid ugovora o zakupu stana od 28.09.1992. godine, te da tužilac nema pravo da traži iseljenje tužene iz predmetnog stana.

Navodi revizije da stan u ul. ... br. ... predstavlja zajedničku imovinu tužene i njenog bivšeg supruga BB, da sudovi nisu pravilno cenili izvor sredstava za kupovinu ovog stana, niti vremenski period prekida faktičke zajednice bivšeg supružnika nisu osnovani. Naime, prema članu 171. Porodičnog zakona zajednička imovina je ona imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života. Stoga je prvi uslov za nastavak zajedničke imovine postojanje zajednice života, koja mora, ne samo formalno već i faktički da postoji, jer u situaciji kada dođe do prekida zajednice života, prekida se sticanje zajedničke imovine. U ovoj pravnoj stvari tužena se pozivala na postojanje zajednice života sa BB samo do oktobra 1991. godine, koju je u toku postupka dokazala. Suprotno revizijskim navodima, sudovi su utvrdili bitne činjenice u odnosu na način sticanja stana u ul. ... broj ... u odnosu na izvor sredstava za kupovinu ovog stana do vremena prestanka faktičke zajednice tužene i njenog bivšeg supruga, pa su na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da se nisu stekli uslovi za raskid ugovora o zakupu stana koji je tužena dobila od tužioca kao službeni stan.

Ostalim navodima revizije pobija se utvrđeno činjenično stanje, pa kako se pravnosnažna presuda ne može pobijati zbog toga i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ovakvi navodi kao nedozvoljeni u revizijskom postupku nisu posebno ocenjeni i obrazloženi, jer nisu od značaja za drugačije presuđenje.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić