Privredni apelacioni sud presudom Pž br.1820/15 od 22.10.2015. godine odbija žalbe tužioca i tuženog kao neosnovane i potvrđuje presudu Privrednog suda u Somboru P br.193/12 od 29.01.2015. godine.

Protiv drugostepene presude, u odbijajućem delu zahteva tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju. Reviziju izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi spori revizijske razloge i predlaže da se ista odbije kao neosnovana. Troškove je opredeljeno tražio.

Republički javni tužilac se o izjavljenoj reviziji nije izjasnio.

Revizijski sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisan članom 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) i odlučio kao u izreci revizijske presude iz sledećih razloga:

Revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnom povredom iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o otkupu sirovog mleka dana 01.01.2007. godine. Tužilac je po ugovoru imao svojstvo ... sirovog mleka a tuženi ... mleka. Ugovor je zaključen na period od tri godine i istekao je 31.12.2009. godine. Među strankama nije bilo sporno da ugovor nije obnovljen i da je istekom ugovornog roka prestao da proizvodi pravno dejstvo. Otkupnim stanicama u mestima ..., ..., ..., ..., ..., ..., ... i ... tužilac je obezbedio laktofrize i u svakom otkupnom mestu ih predao … sirovog mleka o čemu su izdati reversi. Po prestanku ugovora između tužioca i tuženog, nisu vraćeni tužiocu laktofrizi odmah, već naknadno. Tuženi je koristio tužiočeve laktofrize u pojedinim otkupnim mestima i to u otkupnom mestu ... i ... 308 dana, a u ostalim otkupnim mestima u trajanju od 378 dana.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev u iznosu od 1.110.288,40 dinara na ime naknade za korišćenje tuđe stvari, što predstavlja 20% od nabavne vrednosti laktofriza obračunate po broju dana korišćenja, a u prestalom delu odbija zahtev tužioca za naknadu za upotrebu tuđe stvari i zahtev za naknadu štete u vidu izmakle dobiti, jer nije dokazao da traženi iznos predstavlja onu dobit koju je po redovnom toku stvari tužilac mogao očekivati.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje prvilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu kojom je usvojen zahtev tužioca u dosuđenom iznosu a u preostalom delu zahtev odbijen.

Revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata u reviziji izražene pravne stavove.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe.

Parnične stranke su bile u ugovornom odnosu tako što je tužilac kao zakupac obezbedio uređaj i opremu (laktofrize) i predao ih individualnim proizvođačima o čemu su izdati reversi. Obaveza tužioca kao zakupca je bila da plaća određeni procenat na ime organizacije otkupa sirovog mleka. Bilo je ugovoreno plaćanje cene za otkupljeno mleko i određen procenat naknade za usluge i organizaciju otkupa mleka. Deo tog posla bilo je organizovanje uređaja za čuvanje sirovog mleka radi otkupa, pri čemu je nakon prestanka ugovora tuženi nastavio da sa istih otkupnih stanica kontinuirano vrši otkup mleka, ne plaćavši bilo koji procenat za organizaciju tog otkupa.

Imajući u vidu navedeno pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu plati obračunatu naknadu prema nalazu veštaka. U preostalom delu nižestepeni sudovi su pravilno odbili zahtev tužioca, za naknadu štete u vidu izmakle dobiti, jer tužilac nije bio ovlašćen da predaju laktofriza traži od tuženog, jer iste tuženom nije ni predao. Bio je ovlašćen da zahteva vraćanje od onih lica kojima ih je i predao, a to su individualni proizvođači sirovog mleka. Tužilac nije tako postupio, niti je u toku postupka dokazao da je bio sprečen da odmah po prestanku ugovora sa tuženim, od individualnih proizvođača zahteva predaju laktofriza i time obezbedi sebi njihovo korišćenje i eventualno spreči nastanak štete zbog toga što navedene laktofrize nije mogao koristiti za svoju poslovnu aktivnost. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac preuzeo svoje laktofrize tako što je organizovao prevoz u periodu od februara do juna 2011. godine. Na isti način ih je mogao preuzeti i nakon prestanka ugovora, iako tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode da navedene uređaje nije mogao preuzeti krivicom tuženog.

Pravilno je drugostepeni sud ocenio neosnovanim ove žalbene navode tužioca koje ponavlja u revizijskom postupku, i za svoju ocenu je dao dovoljne i potpune razloge koje kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud pa stoga ni ovaj navod revizije nije posebno obrazlagao.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane drugostepene presude Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić