U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivica Kostić, advokat u ..., protiv tuženog Rudnika … „BB“ iz ..., koga zastupa Mila Simić, advokat u Jagodini, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 3043/15 od 16.12.2015. godine, u sednici veća održanoj 21.12.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 3043/15 od 16.12.2015. godine.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu broj Gž1 3043/15 od 16.12.2015. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju broj P1 551/15 od 17.09.2015. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog broj … od 04.07.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj …/… od 29.08.2008. godine, da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa. Obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime parničnih troškova iznos od 177.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju u kome je postavio zahtev za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju u visini od 33.000,00 dinara, kao i troškove takse za odgovor.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, jer je prethodna prvostepena presuda ukinuta od strane Apelacionog suda u Nišu, 27.05.2015. godine, pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ističe kakvu drugu bitnu povredu postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu radnika ... u …, u radnoj jedinici .... Tužilac je 25.05.2015. godine radio u smeni od 19,00 do 07,00 časova i bio je podvrgnut kontroli Komisije za proveru alkoholisanosti zaposlenih oko 21,30 časova. Komisija je konstatovala da se tužilac ponaša nedolično, da je odbio da se podvrgne alkotestu dregerom, a zatim je odbio da ga Komisija preveze u zdravstvenu ustanovu radi davanja uzorka krvi kako bi se utvrdilo da li ima alkohola u krvi. Ovakvim ponašanjem je izvršio povredu radne obaveze za koju je propisana disciplinska mera prestanak radnog odnosa. Tuženi je sproveo postupak dostavljanjem upozorenja tužiocu i Sindikatu na izjašnjenje u propisanom roku. Sindikat se nije izjasnio o povredi. Tužilac je u odbrani naveo da nije bio pod uticajem alkohola, da mu Komisija nije prezentovala akt kako bi proverio da li je njen sastav tačan i da li su ovlašćeni za kontrolu, da mu Komisija nije stavila na uvid sertifikat o ispravnosti dregera, kao i da nije želeo da ide u zdravstvenu stanicu na analizu krvi, jer nije bila obezbeđena adekvatna zamena za njegovo radno mesto. Tužiocu je 25.05.2011. godine uručeno rešenje o udaljenju sa rada počev od 26.05.2011. godine. Tuženi je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneo 04.07.2011. godine.

Ugovorom o radu broj …/… koji su parnične stranke potpisale su odredbom člana 27. tačka 2. propisane povrede radne obaveze: ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; tačka 3. ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca, a tačkom 9, alineja 39, odbijanje zaposlenog da se podvrgne proveri alkoholisanosti i tačka 10. alineja 14, obavezno poštovanje svih obaveza preuzetih ugovorom o radu, Pravilnikom o radu i ostalim pojedinačnim i opštim aktima preduzeća.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Tužilac je ugovorom o radu preuzeo obaveze poštovanja radne discipline. Tim ugovorom su tačno predviđene povrede koje mogu prouzrokovati otkaz ugovora o radu. Identične odredbe nalaze se i u odredbama pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, a predviđene su i odredbom člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj“24/05, 61/05, 54/09 i 32/2013). Tuženi kao poslodavac je sproveo zakonom propisanu proceduru i tužiocu zakonito doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je utvrdio da je tužilac 25.05.2011. godine odbio nalog Komisije za proveru alkoholisanosti, odbio da se podvrgne testu od strane Komisije, a odbio je i da ga Komisija odveze do zdravstvenog centra radi uzimanja uzorka krvi. Njegove primedbe istaknute u toku parnice nisu prihvatljive pogotovu one da nije mogao da napusti radno mesto bez adekvatne zamene, jer o tome treba da vodi računa poslodavac koji treba da proceni situaciju da li je nužnije da tužilac ode na test alkoholisanosti ili da u takvim okolnostima nastavi da radi. Odbijanje da ode na vađenje krvi sa Komisijom iz ovog razloga nije opravdano. Tužilac nije dobio otkaz radnog odnosa zato što je bio alkoholisan, (tvrdio je da nije bio), već zato što je odbio da bude podvrgnut testovima na prisustvo alkohola u krvi, čime je postupio suprotno ugovoru o radu, PKU i Zakonu o radu.

Revident u reviziji ponavlja ono što je već isticao u toku parnice i u žalbi o kojim se žalbenim navodima drugostepeni sud dovoljno jasno i obrazloženo već izjasnio. Neprihvatljiva je i njegova tvrdnja da Komisija tuženog nije bila legitimno formirana, jer je u postupku utvrđeno da je tuženi 25.05.2011. godine odlukom direktora formirao komisiju za proveru alkoholisanosti zaposlenih u skladu sa članom 192. stav 1. Zakona o radu i u skladu sa odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora. Istoga dana Komisija je proveravala četiri zaposlena, njih troje su prihvatili testiranje, a jedino je tužilac odbio, pri čemu je i vređao Komisiju i verbalno je napadao.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju jer ovi troškovi po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni (član 154. stav 1. ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana, pa je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić