U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama, koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, a ocenjeni su i žalbeni navodi od odlučnog značaja, pa nema ni povrede iz tačke 12. istog stava, na koju se revizijom ukazuje. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog, raspoređeni u Ekspozituri u ... i to AA na poslove stručnog saradnika u …, BB na poslove …, a VV na poslove višeg …. Pojedinačnim rešenjima od 30.04.2008. godine otkazani su im ugovori o radu sa 30.04.2008. godine, jer su svojom krivicom učinili tešku povredu radne obaveze predviđenu Ugovorom o radu kao bilo koji akt koji ima za posledicu ugrožavanje efikasnosti rada i reputacije poslodavca, kao i zbog kršenja Kodeksa ponašanja. U obrazloženju rešenja se navodi da su morali da imaju saznanja o zloupotrebama i nepravilnostima u radu … Ekspoziture, višeg … i …, a koje je utvrdila Kreditna kontrola tuženog prilikom kontrole rada ekspoziture, te im je, s tim u vezi, stavljeno na teret da nisu na pravilan i savestan način obavljali poslove svog radnog mesta, jer nisu preduzeli odgovarajuće – određene mere, odnosno da nisu prijavili organima banke svaku radnju koja može ugroziti poslovanje banke, između ostalog i radnje utvrđene kontrolom rada banke. Stavljeno im je na teret i da su u dužem vremenskom periodu i u više navrata primali vezane uplate od lica koja nisu kreditni dužnici po kreditima, već druga lica protiv kojih se vodi krivični postupak pred Specijalnim sudom za krivična dela prevare, zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja isprava, a stavljeno im je na teret i da su u više navrata primali uplate po isteku radnog vremena i time omogućili da se sumnjive transakcije izvode u banci, čime su prekršili i kodeks ponašanja kod tuženog. Donošenju rešenja prethodila su upozorenja koja su dostavljena tužiocima, a čija je sadržina identična sadržini rešenja o otkazu ugovora o radu.

Ispitujući zakonitost pobijanih rešenja, sudovi su utvrdili da je prilikom interne revizije poslovanja u Ekspozituri u ... otkrivena pronevera, nastala brojnim nezakonitim aktivnostima i radnjama u prethodne dve godine, od strane … Ekspoziture, ... i ..., a koje su se posebno odnosile na odobravanje kredita na osnovu lažne – netačne kreditne analize i na odobravanje dodatnih kredita radi otplate kredita u postojećem portfoliju. Revizijom je utvrđeno i da uplate rata kredita nisu vršili kreditni dužnici, već su to u njihovo ime vršila treća lica. Međutim, sudovi su utvrdili da tužioci nisu radili u kreditnom odeljenju (već na …), da nisu odobravali kredite, niti su bili među sumnjivim klijentima i zaposlenima koji su otvorili ove kreditne račune, da prema opisu poslova svog radnog mesta nisu mogli biti upoznati sa radom … Ekspoziture i kreditnog odeljenja, kao ni sa nepravilnostima u vezi odobravanja kredita, jer se sumnjivi krediti nisu razlikovali od regularnih, plaćanja nisu kasnila, a nije bilo ni paralelnih kredita. Utvrđeno je i da su uplate primali u gotovom novcu i da ih jesu primali od trećih lica (a ne od kreditnih dužnika), ali da je prema internoj proceduri tuženog (CP 3.1. – instrumenti platnog prometa) bilo predviđeno da uplatu potpisuje lice koje uplaćuje, a da bilo ko može da izvršiti uplatu gotovog novca na račun deponenta banke. Konačno utvrđeno je radno vreme Ekspoziture u ... do 18 časova, osim ponedeljkom kada ova ekspozitura radi do 19 časova, a tuženi nije dokazao kada su vršene uplate posle 18 časova, odnosno da su primane drugim danima, a ne ponedeljkom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su sudovi usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijana pojedinačna rešenja tuženog, kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu, osnovano nalazeći da su ista nezakonita.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, neophodan uslov za postojanje navedenog otkaznog razloga je krivica zaposlenog (svest i namera) za preduzetu protivpravnu radnju ili propuštanje, koje predstavlja biće povrede radne obaveze. Odsustvo protivpravnosti čini postupak zaposlenog dopuštenim, pa se u tom slučaju ne može govoriti ni o povredi radne obaveze.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužioci nisu radili u kreditnom odeljenju, da nisu odobravali kredite, niti su bili među sumnjivim klijentima i zaposlenima koji su otvorili ove kreditne račune, da prema opisu poslova svog radnog mesta nisu mogli biti upoznati sa radom … Ekspoziture i kreditnog odeljenja, kao ni sa nepravilnostima u vezi odobravanja spornih kredita, pa se tužiocima ne može staviti na teret nepreduzimanje određenih mera, kako se to u pobijanom rešenju tuženog navodi, a u smislu prijavljivanja organima banke radnji koje mogu ugroziti poslovanje banke. Utvrđeno je i da su tužioci poslove svojih radnih mesta obavljali u skladu sa pravilima struke, jer prijem uplata rata kredita od lica koja nisu kreditni dužnici, već druga lica, nije u suprotnosti sa internom procedurom tuženog (CP 3.1. – instrumenti platnog prometa), a tuženi nije dokazao da su uplate rata kredita primali po isteku radnog vremena, zbog čega se ne može govoriti ni o nepravilnom i nesavesnom radu ili načinu obavljanja poslove radnog mesta tužilaca.

Pravilan je zaključak sudova i da uplate rata kredita, izvršene od strane lica protiv kojih se eventualno vodi krivični postupak pred Specijalnim sudom za krivična dela prevare, zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja isprava, ne može predstavljati povredu radne obaveze, niti nezakonit i nepravilan rad tužilaca. Naime, pored prezumpcije nevinosti lica protiv kojih se vodi krivični postupak, bez obzira za koje krivično delo i pred kojim sudom, tužioci kao radnici tuženog koji na blagajni primaju uplate, nisu u obavezi da proveravaju da li se protiv uplatioca vodi krivični postupak, bez obzira da li uplatu vrši u svoje ili u ime drugog lica, kao kreditnog dužnika. Pri tom, čak i da je uplatilac lice koje je pravnosnažno osuđeno za bilo koje krivično delo, takvom licu se ne oduzimaju i građanska prava, pa mu se samim tim ne može uskratiti ni pravo da vrši uplatu rata kredita, u svoje ili tuđe ime.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u radu tužilaca nije bilo propusta, jer nisu imali niti su mogli imati saznanje o nepravilnostima u radu direktora i kreditnog odeljenja Ekspoziture, pa samim tim nisu ni mogli organima banke prijaviti nezakonite radnje ovih lica, koje mogu ugroziti poslovanje banke, pri čemu su poslove svog radnog mesta obavljali na pravilan i savestan način, što znači da nije nastupio osnov za prestanak radnog odnosa, a što i pojedinačna rešenja tuženog, o otkazu ugovora o radu tužiocima, doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, čini nezakonitim, pa su pravilno pobijanom presudom, kao takva i poništena.

Pravilno sudovi nalaze da pobijana rešenja, kao i upozorenja tužiocima o postojanju razloga za prestanak radnog odnosa, imaju nedostatak, koja rešenja tuženog takođe čini nezakonitim.

Naime, odredbom člana 180. stav 1. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05 i 61/05), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1 – 6 ovog Zakona, zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. To podrazumeva da se u upozorenju mora navesti činjenični osnov koji predstavlja povredu radne obaveze i osnov za otkaz ugovora o radu, uz precizno navođenje vremena, mesta i radnje izvršenja povrede radne obaveze, jer je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni. U suprotnom, odnosno u odsustvu ovako sačinjenog upozorenja, kao u konkretnom slučaju, kada se iz upozorenja ne može utvrditi kada su i kojim konkretnim radnjama tužioci učinili povrede radnih obaveza koje im se stavljaju na teret, povređeno je njihovo pravo na odbranu, zaštićeno navedenom zakonskom odredbom. Shodno iznetom, sudovi pravilno nalaze da vreme izvršenja radnje koja čini povredu, predstavlja bitan element i upozorenja i rešenja o otkazu, pa samo navođenje da su radnje i propuštanja tužilaca učinjeni u periodu od prethodne dve godine, ne predstavlja činjenicu koja bi mogla da otkloni učinjeni propust tuženog, niti pobijana rešenja učiniti zakonitim.

Pravna posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je reintegracija zaposlenog, na zahtev zaposlenog, pa su sudovi pravilnom primenom člana 191. stav 1. Zakona, usvojili i zahtev tužilaca za vraćanje na rad, na ranije radno mesto.

Revizijom se neosnovano ukazuje da su sudovi bili u obavezi da usvoje zahtev tuženog za isplatu naknade štete tužiocima umesto vraćanja na rad. Naime o vraćanju zaposlenog na rad, u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, kao i o isplati naknade štete umesto reintegracije, sud odlučuje prvenstveno po dispoziciji samog zaposlenog, odnosno na njemu je pravo da odluči da li želi da se vrati na rad ili da mu se umesto vraćanja isplati određena suma novca na ime naknade štete, u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu. Odluku iz stava 4. ovog člana sud može doneti i na zahtev poslodavca, ali samo izuzetno i uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe ugovorne strane, i to samo u slučaju ako postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa nije moguć (stav 5. istog člana). Imajući u vidu da tuženi nije dokazao da nastavak radnog odnosa tužilaca nije moguć, jer nije dokazao da više ne postoje radna mesta na koja su bili raspoređeni pre nezakonitog otkaza (ili druga radna mesta koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi znanju i sposobnostima), to nisu ni bili ispunjeni uslovi iz člana 191. stav 5. Zakona, za usvajanje takvog zahteva tuženog.

Ostalim navodima u reviziji, kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, zapravo se osporava utvrđeno činjenično stanje, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije ni cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 398. stav 2. ZPP).

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić