Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1191/15 od 01.02.2016. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P 2578/14 od 17.09.2015. godine tako što se odbija tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati 35.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.09.2015. godine do isplate. Preinačena je prvostepena presuda i u odnosu na odluku o troškovima spora tako što je tužilac obavezan da tuženoj na ime troškova postupka isplati 51.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a tužilac je obavezan da tuženoj isplati i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o troškovima spora i to na osnovu člana 403. stav 2. ZPP ili posebnu reviziju po članu 404. ZPP.

Ceneći dozvoljenost izjavljene revizije, Vrhovni kasacioni sud je našao da ne postoje zakonski uslovi za tužiočevu reviziju po članu 403. stav 2. ZPP, s obzirom da se radi o sporu male vrednosti. Međutim, ispunjeni su uslovi za posebnu reviziju po članu 404. ZPP.

Članom 404. ZPP je predviđeno da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti takve revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, ovaj sud nalazi da postoji potreba da se ujednači sudska praksa i pravilno primene odredbe materijalnog prava kada se radi o primeni člana 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku (''Službeni list SRJ'' 70/01... ''Službeni glasnik RS'' 58/04... 72/09), a vezano za pravo na naknadu nematerijalne štete licu koje je bilo neosnovano u pritvoru odnosno šta se smatra nedozvoljenim postupcima lica kojima je pritvor prouzrokovan.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju proizilazi da je Opštinsko javno tužilaštvo u Bujanovcu podnelo zahtev za sprovođenje istrage 21.11.2005. godine protiv BB i ovde tužioca AA, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo teške krađe u saizvršilaštvu iz člana 166. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ. Istražni sudija je izdao naredbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da se AA prinudno dovede 19.09.2016. godine radi saslušanja u sud, nakon čega je MUP Vranje obavestio istražnog sudiju da navedeno lice nije pronađeno na traženoj adresi kao i da smišljeno izbegava dovođenje skrivajući se i menjajući adrese stanovanja zbog čega je predloženo određivanje pritvora. Istražni sudija je još jednom izdao naredbu MUP-u da se navedeno lice prinudno dovede i to najpre za dan 05.03.2007. godine, a potom i za dan 20.03.2007. godine da bi u oba slučaja MUP obavestio sud da navedeno lice nije pronađeno. Iza toga istražni sudija Opštinskom sudu u Bujanovcu je rešenjem Ki 166//05 od 20.11.2007. godine odredio pritvor prema osumnjičenom AA, a po tom rešenju on je lišen slobode 12.03.2008. godine. Istražni sudija je saslušao osumnjičenog 19.03.2008. godine i istog dana mu je ukinut pritvor, a nakon toga 29.12.2008. godine Opštinsko javno tužilaštvo je obavestilo sud da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja AA. Iz navedenog proizilazi da je tužilac neosnovano proveo u pritvoru od 12.03.2008. do 19.03.2008. godine. Zbog te okolnosti, prvostepeni sud nalazi da tužiocu pripada naknada nematerijalne štete u iznosu kako je dosuđeno, dok drugostepeni sud preinačuje prvostepenu odluku i nalazi da tužiocu naknada štete zbog neosnovanog pritvora ne pripada zbog toga što je on svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode.

Evropska konvencija o ljudskim pravima u članu 5. utvrdila je svakom licu pravo na slobodu i bezbednost, predvidela razloge za lišenje slobode, a u stavu 3. je utvrđeno da svako ko je bio uhapšen i lišen slobode u suprotnosti sa odredbama tog člana ima utuživo pravo na naknadu. Sličnu odredbu sadrži i član 35. Ustava Srbije gde je predviđeno da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju i naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.

Zakonik o krivičnom postupku koji je važio u vreme kada je tužilac bio u pritvoru u članu 560, a na šta se poziva i drugostepeni sud je utvrdio pravo na naknadu štete licu koje je bilo neosnovano u pritvoru, ali je predvideo i da naknada štete ne pripada licu koje je svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovalo lišenje slobode.

Drugostepeni sud nalazi da je tužilac u konkretnom slučaju upravo svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode, te da mu otuda pravo na naknadu štete ne pripada. Kao nedozvoljeno postupanje tužioca tretira se promena njegovog mesta boravka o čemu nije obaveštavao nadležne organe, zbog čega je bio nedostupan državnim organima te je zbog toga prema njemu morao biti određen pritvor. Međutim, odredbom člana 243. stav 4. Krivičnog zakonika je predviđeno da se u vezi sa pozivanjem osumnjičenog u fazi istrage primenjuju odredbe tog zakona kojima je regulisano pozivanje. U članu 134. zakona je predviđeno da se prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku obezbeđuje njegovim pozivanjem, a poziv mu upućuje sud. Iz činjeničnog stanja, proizilazi da je nakon prijema zahteva za sprovođenje istrage od strane MUP-a istražni sudija odmah izdao naredbu tom organu da se ovde tužilac prinudno dovede. Dakle, tužilac nije primio poziv pre naredbe za prinudno dovođenje od suda, ničim se ne dokazuje, osim navodima MUP-a, da je ovde tužilac znao da je protiv njega pokrenut postupak istrage te da je on u nameri da izbegne vođenje postupka menjao mesto boravka. Ako to nije dokazano, kao što je to u ovom slučaju, onda se ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da je tužilac svojim postupanjem prouzrokovao određivanje pritvora kao mere njegovog prisustva radi vođenja postupka. Kod činjenice da je pritvor tužiocu određen neosnovano, a imajući u vidu i navedeno, proizilazi da tužiocu u konkretnom slučaju pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog pritvora, te je zbog svega toga ovaj sud i preinačio drugostepenu presudu i potvrdio prvostepenu, sve na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka i to za pisanje revizije u iznosu od 12.000,00 dinara i za taksu na reviziju u iznosu od 6.600,00 dinara sve po važećim advokatskim taksenim tarifama.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić