U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 592/16 od 06.10.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 30.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 592/16 od 06.10.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 389/14 od 04.11.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj .../... od 20.06.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj ... od 30.04.2004. godine, a što je tuženi dužan priznati i vratiti tužioca na rad i rasporediti ga na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Stavom drugim izreke, odbačena je, kao neuredna, tužba tužioca kojom je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati sve zarade i sve doprinose po osnovu rada i radnog odnosa od momenta otkaza, pa do dana vraćanja na radno mesto. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 79.125,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 592/16 od 06.10.2016. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P1 389/14 od 04.11.2015. godine, u stavu prvom i trećem izreke.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu 30.04.2004. godine, kojim je raspoređen na radno mesto bravara. Rešenjem broj .../... od 20.06.2014. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu iz razloga predviđenih članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu. U obrazloženju rešenja o otkazu, navedeno je da je smanjen obim poslova na radnom mestu bravara, zbog čega je tuženi primoran da smanji broj zaposlenih na neodređeno vreme, bez navođenja koje su to konkretne tehnološke, ekonomske ili organizacione promene prouzrokovale prestanak potrebe za obavljanjem poslova na radnom mestu bravara. U vreme donošenja osporenog rešenja, kod tuženog je radno mesto bravara bilo predviđeno Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta broj 1/358 od 26.06.2012. godine, koje je tek kasnijim izmenama, nakon donošenja osporenog rešenja, brisano. Navedeni Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog, čiji prečišćen tekst je donet 04.11.2013. godine pod brojem 1/973, predviđao je postojanje jednog izvršioca na radnom mestu bravara i na tom mestu je bio raspoređen tužilac, koji je sve do 20.06.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos, obavljao poslove ovog radnog mesta. Odlukama Nadzornog odbora od 22.10.2013. godine i 27.05.2014. godine, generalni direktor tuženog je zadužen da odlukom utvrdi na kojim radnim mestima je zbog ekonomskih, odnosno organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova ili je došlo do smanjenja obima posla, što je uzrokovalo nastanak viška zaposlenih, ali tuženi nije dostavio odluku generalnog direktora kojom se utvrđuje na kojim radnim mestima je zbog ekonomskih i organiziacionih promena nastao višak zaposlenih.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili rešenje tuženog od 26.06.2014. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijane odluke, a čijom primenom poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Radno mesto tužioca nije ukinuto, već je došlo do smanjenja obima posla na tom radnom mestu, pri čemu poslove koje je tužilac ranije obavljao i dalje obavlja jedan radnik. Tužiocu je otkazan ugovor o radu uz obrazloženje tuženog da je primoran da smanji broj zaposlenih na neodređeno vreme, a da poslodavac nema mogućnosti da zaposlenom obezbedi drugi posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, kao i da poslodavac nema mogućnosti da zaposlenom ponudi drugi posao u nižem stepenu stručne spreme odgovarajućeg zanimanja, niti da mu obezbedi prekvalifikaciju ili da mu ponudi posao kod drugog poslodavca.

Nemogućnost raspoređivanja tužioca na druge poslove ne predstavlja razlog za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, primenom čana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, u situaciji kada nije ukinuto njegovo radno mesto, odnosno poslovi koje je obavljao, već je samo došlo do smanjenja obima posla na tom radnom mestu. Tek u situaciji kada bi radno mesto tužioca bilo ukinuto i tužilac zbog toga biti oglašen viškom zaposlenih, a tuženi ne bi mogao da ga rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti, tuženi je mogao doneti rešenje o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu. Kako to u konkretnom slučaju nije učinjeno, a u momentu donošenja osporenog rešenja Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog predviđao je postojanje jednog izvršioca na radnom mestu bravara, na koje mesto je bio raspoređen tužilac, a koji je sve do 20.06.2014. godine obavljao poslove ovog radnog mesta, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužiočevog zahteva. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da su pravilno nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev i poništili pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad primenom člana 191. Zakona o radu.

Imajući u vidu napred navedeno, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da poslodavac nije u obavezi da u svakom momentu ima popunjeni broj izvršilaca koji je predviđen za određene poslove, ukoliko za tim nema stvarnu potrebu. Tuženi nije u obavezi da ima popunjena sva radna mesta koja postoje u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, ali ne može otpustiti zaposlenog zbog smanjenog obima poslova na radnom mestu na kome je jedini izvršilac, a da to radno mesto ostavi nepopunjeno u sistematizaciji.

Suprotno navodima revizije, pravilna je odluka nižestepenih sudova da je osnovan zahtev tužioca za poništaj otkaza ugovora o radu, pa se neosnovano u reviziji tuženog ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, to postoji i osnov za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, što reviziju tuženog čini neosnovanom i u tom delu.

U ostalim navodima revizije, ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se Apelacioni sud izjasnio, dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić