U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca „AA“ ..., koga zastupa statutarni zastupnik BB iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Mađinac, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi zaštite od diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 17.06.2016. godine i odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 02.11.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 15.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3407/16 od 17.06.2016. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 02.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 31.03.2016. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P 36/15 od 11.07.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena preko svojih organa, Privrednog suda u Pančevu u postupku P 736/10 i Privrednog apelacionog suda u Beogradu u postupku Pž 7328/13, diskriminatorski postupala prema tužiocu na način bliže opisan u izreci. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je tužilac tražio da se utvrde činjenice bliže navedene u tom stavu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3407/16 od 17.06.2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 31.03.2016. godine.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 11.07.2016. godine, ispravljen je pismeni otpravak presude Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 31.03.2016. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 02.11.2016. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 11.07.2016. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, kao i protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 02.11.2016. godine, tužilac je izjavio blagovremene revizije, iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 - u daljem tekstu: ZPP) i odlučio da revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Stoga, revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 5, 9. i 12. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom neosnovano, jer se ne radi o tim povredama, obzirom da se na te povrede revident pozivao i u žalbi, te je drugostepeni sud za neprihvatanje žalbenih navoda dao jasne razloge. Neosnovano je i ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava, a osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u reviziji nije dozvoljeno saglasno odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je Privrednom sudu u Pančevu podneo tužbu protiv tuženih Opštine Kovin i Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, radi naknade štete u iznosu od 39.616.422,05 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. Prvostepenom presudom Privrednog suda u Pančevu P br. 736/10 od 04.03.2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u tom sporu, a protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu. Postupajući po navedenoj žalbi, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž 7328/13 od 11.02.2015. godine i vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka. Postupajući po rešenju Privrednog apelacionog suda, Privredni sud u Pančevu je doneo rešenje P 1736/10 od 05.05.2015. godine, kojim je odbacio žalbu tužioca podnetu tom sudu dana 23.07.2013. godine protiv presude Privrednog suda u Pančevu P 736/10 od 04.03.2013. godine. Protiv navedenog rešenja, tužilac je izjavio žalbu, pa je, postupajući po navedenoj žalbi, Privredni apelacioni sud u Beogradu doneo rešenje Pž 7328/13 od 27.05.2015. godine, kojim je odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Privrednog suda u Pančevu P 736/15 od 05.05.2015. godine. Pravnosnažno odbijeni tužbeni zahtev odnosio se na naknadu materijalne štete u vidu stvarne štete i izgubljene dobiti, zbog neispunjenja ugovornih i drugih obaveza od strane tuženih, a usled kojih tužilac nije mogao da izvrši prodaju stambenih objekata.

Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je utvrđenje diskriminatorskog postupanja Privrednog suda u Pančevu i Privrednog apelacionog suda u Beogradu, jer su po navodima tužbe pogrešnom primenom procesnog i materijalnog prava u navedenim postupcima, stali na stranu tuženih u privrednom sporu - Opštine Kovin i Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, i zaštitili ih od predviđenih zakonskih posledica, kao i naknada štete po tom osnovu u visini od 22.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, te i naknada troškova postupka.

Kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer se radnje koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje suda ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Zabrana diskriminacija predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.). U članu 1. Protokola 12. Uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Ustav Republike Srbije u odredbi člana 142. propisuje načela sudstva. Ustavnopravni položaj sudova definisan je članom 142. stav 2. Ustava kojim je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Sudske odluke se, po članu 145. stav 2. Ustava, zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. One se po stavu 4. istog člana mogu preispitivati samo od strane nadležnog suda u zakonom propisanom postupku. Prema članu 149. Ustava, sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavistan i potčinjen samo Ustavu i zakonu, te je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. Sudija, saglasno članu 151. Ustava, ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene ustavne i zakonske odredbe, kao i odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se u našoj zemlji primenjuje od 03.03.2004. godine, kada su odbili tužbeni zahtev tužioca i odbacili tužbu u jednom delu, jer postupanje Privrednog suda u Pančevu i Privrednog apelacionog suda u navedenim predmetima, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije. Odlučivanje sudova u parničnom postupku koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne predstavlja diskriminaciju imajući u vidu ustavnopravni položaj sudova i sudija koji garantuje samostalnost i nezavisnost u suđenju, odnosno izražavanju mišljenja prilikom donošenja sudskih odluka, a eventualna pogrešna primena materijalnog i procesnog prava ispravlja se u zakonom propisanom postupku, po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, povodom kojih se vrši kontrola pravilnosti sudske odluke od strane zakonom propisanog neposredno višeg suda. Stoga, eventualno pogrešna primena materijalnog i procesnog prava od strane sudija u konkretnom slučaju, sama po sebi, ne može biti osnov odgovornosti Republike Srbije za diskriminaciju, već za izjavljivanje vanrednog pravnog leka ili ustavne žalbe Ustavnom sudu, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Tužiocu je u parničnom postupku omogućen pristup sudu, omogućeno mu je učešće u parničnom postupku i dokazivanje činjenica na kojima je zasnovao svoj tužbeni zahtev, a omogućeno mu je i pravo na pravni lek, žalbu, povodom koje je odlučivao nadležan drugostepeni sud. Neuspeh tužioca u konkretnom privrednom sporu ne predstavlja diskriminaciju, niti povredu prava tužioca na jednaku zaštitu prava pred sudom. Jednak tretman stranaka u sudskom postupku ne znači identičan tretman, jer se u domaćoj sudskoj praksi i praksi Evropskog suda za ljudska prava, diskriminacija označava kao nejednako postupanje prema licima u relativno sličnom položaju, bez objektivnog i razumnog opravdanja. Tužilac je kao osnov diskriminacije u navedenim sudskim postupcima istakao imovinski status stranaka, tvrdeći da su sudovi štitili državnu svojinu na račun privatne svojine, ali nije dokazao da mu je po tom osnovu, ili bilo kom drugom ličnom svojstvu, pružena manja zaštita prava u postupku nego tuženom.

Navod revidenta o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije nije osnovan, jer sama činjenica da je prvostepeni sud nakon pripremnog ročišta zakazao ročište za glavnu raspravu, ne potvrđuje da je tužilac učinio verovatnim postojanje nejednakog postupanja sudova u privrednom sporu, te da je na tuženog prebačen teret dokazivanja da se faktički ne radi o diskriminaciji. Ovo iz razloga što se pripremno ročište upravo održava u cilju pripremanja sporne stvari za glavnu raspravu, koju čine radnje suda i stranaka preduzete u jednom ili više ročišta u svrhu obrazovanja procesnog gradiva za odluku o tužbenom zahtevu, kojoj prethodi dokazni postupak.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, smatrajući da revizijom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 7243/16 od 02.11.2016. godine, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana, propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv rešenja kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Smederevu, a kojim rešenjem je ispravljen pismeni otpravak presude Višeg suda u Smederevu P 36/15 od 31.03.2016. godine, odnosno da se u konkretnom slučaju ne radi o rešenju drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca protiv rešenja nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić