Rev2 299/2016 radno pravo; povreda radne obaveze; naknada zarade

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 299/2016
30.03.2017. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Nebojša Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog Društva za privatno obezbeđenje „BB“ sa sedištem u ..., koga zastupa Aleksandar Todorović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 494/15 od 04.05.2015. godine, u sednici veća održanoj 30.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 494/15 od 04.05.2015. godine, u stavu prvom i četvrtom izreke.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 14.07.2014. godine, ispravljenom rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 27.01.2015. godine, stavom prvim izreke usvojen je deo tužbenog zahteva i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu broj 596/08 od 20.02.2008. godine pravnog prethodnika tuženog, kao nezakonito. Stavom drugim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tuženi da vrati tužioca na rad. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi štetu tužiocu u iznosu od 624.636,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati naknadu zarade zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu za period od 20.02.2008. godine do 01.05.2014. godine u iznosima kao u izreci sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom petim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza za period od 31.05.2014. godine do konačne isplate. Stavom šestim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da u korist tužioca obračuna i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na naknade zarada. Stavom sedmim izreke, odbačena tužba u delu kojim je traženo da sud obaveže tuženog da u ime tužioca, tuženi obračuna, obustavi i uplati poreze na naknade neto zarada. Stavom osmim izreke, je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 494/15 od 04.05.2015. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 14.07.2014. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 27.01.2015. godine u stavu prvom, trećem, delu stava četvrtog izreke za izgubljenu zaradu za period od 20.02.2008. godine do 30.04.2011. godine sa kamatom i u delu stava osmog izreke koji se odnosi na tuženog, a žalba tuženog u tom delu je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 14.07.2014. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2898/11 od 27.01.2015. godine u delu stava četvrtog izreke i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu i to za period od 01.05.2011. godine do 31.05.2014. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi i troškove postupka po žalbi u iznosu od 21.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove postupka po žalbi kao i da tuženom naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, u stavu prvom i stavu četvrtom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 501. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede koje bi eventualno uticale na zakonitost i pravilnost pobijane presude se revizijom posebno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima fizičko-tehničkog obezbeđenja objekta, pratnje i transporta novca na osnovu zaključenog ugovora o radu od 22.11.2004. godine, a 23.02.2006. godine je potpisao izjavu o poverljivosti. Tužilac je rešenjem od 21.08.2007. godine udaljen sa rada zbog određenog pritvora, 05.02.2008. godine tužiocu je dostavljeno upozorenje pred otkaz ugovora o radu, a rešenjem od 20.02.2008. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, zato što je suprotno radnoj proceduri i profesionalnom kodeksu tuženog u svojstvu radnika obezbeđenja zaduženog za fizičko-tehničko obezbeđenje objekata i pratnje i transport novca neovlašćenim licima VV i GG odavao informacije o vremenu, maršuti i načinu obezbeđenja transporta novca na osnovu kojih podataka je od strane tih lica dana 31.01.2007. godine izvršeno presretanje vozila ... i oduzeto pet vrednosnih pošiljki koje su prevožene tom prilikom, što je poslodavcu prouzrokovalo materijalnu štetu i gubitak poslovnog ugleda, što je kvalifikovano kao povreda radne obaveze neblagovremenim, nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih dužnosti i obaveza utvrđenih članom 77. Pravilnika o radu i članom 17. Ugovora o radu od 22.11.2004. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu K 8/11 od 19.05.2011. godine tužilac je oslobođen krivične odgovornosti da je 31.01.2007. godine zajedno sa drugim okrivljenima upotrebom sile oduzeo novac vlasništvo oštećene „DD“, na taj način je odavao informacije o vremenu, maršuti i načinu obezbeđenja transporta, čime bi izvršio krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS. Tužilac je bio u pritvoru od 15.08.2007. godine do 15.04.2009. godine. Tužilac je bio na evidenciji nezaposlenih od 26.07.2011. godine do 06.08.2012. godine, a potom je brisan sa evidencije iz razloga što se nije javljao. Tužilac je u periodu od 01.05.2011. godine pa na dalje radio u noćnim klubovima i ostvarivao zaradu od 1.200 evra.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to član 179. Zakona o radu i član 17. Ugovora o radu, član 184. stav 1. i stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05), kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom je poništen otkaz ugovora o radu tužioca. Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to član 191. stav 1. do 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br.24/05) kada je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom je tužiocu dosuđena naknada zarade za period od 20.02.2008.godine do 30.04.2011.godine i naknada štete umesto vraćanja na rad u visini od 18 zarada u iznosu od 624.636,00 dinara.

Revizijom se neosnovano osporava odluka kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu ukazivanjem da je tužilac prekršio izjavu o poverljivosti i da je krivični sud utvrdio da je tužilac imao komunikaciju sa okrivljenima, te da je tužiocu ugovor o radu otkazan zbog povrede radne obaveze, a ne zbog učinjenog krivičnog dela. Drugostepeni sud je zaključio da nema dokaza da je tužilac izvršio radnju opisanu u rešenju o otkazu od 20.02.2008. godine i da je odavao informacije o vremenu, maršuti i načinu obezbeđenja transporta novca na osnovu kojih je od strane drugih okrivljenih izvršeno presretanje vozila i oduzete vrednosne pošiljke, što znači da u radnjama tužioca nije ostvareno biće koje obrazuje razlog za otkaz ugovora o radu iz tačke 17. stav 1. i 2. alineja 1. i 2. (učinjena povreda radne obaveze: kršenje odredbi profesionalnog kodeksa „Progres Securitas“ i neblagovremeno nesavesno i nemarno izvršavanje rada, dužnosti i obaveze). Ovo potvrđuje pravnosnažna oslobađajuća krivična presuda u odnosu na tužioca za isti činjenični opis radnje inkriminacije. Nema radno- pravne odgovornosti tužioca pošto nije utvrđeno da je imao takav razgovor sa okrivljenima čiji bi sadržaj predstavljao otkrivanje podataka od značaja za povredu radne obaveze.

Takođe, pravilno je drugostepeni sud primenom člana 184. Zakona o radu utvrdio da je sporno rešenje doneto po proteku objektivnog roka za dozvoljenu proceduru otkaza jer je tužiocu pripisana radnja iz dispozitiva osporenog rešenja mogla biti izvršena najkasnije 31.01.2007. godine, a rešenje od 20.02.2008. godine je doneto godinu dana nakon tog datuma. Prema članu 184. stav 1. i stav 2. Zakona o radu, otkaz ugovora o radu iz člana 179. tačka 1, 2, 3, 5. i 6. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza. Otkaz Ugovora o radu iz člana 179. tačka 4. poslodavac može zaposlenom dati najkasnije do isteka roka zastarelosti za utvrđeno krivično delo. Pošto je u odnosu na tužioca doneta oslobađajuća krivična presuda reč je o otkaznom razlogu iz člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, a tada je rok za dozvoljenu proceduru šest meseci. Suprotno navodima revizije ovo nije rok zastarelosti na koji se pazi po prigovoru suprotne strane već prekluzivni rok na koji sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se revizijom osporava odluka o naknadi štete pogrešnom interpretacijom člana 191. Zakona o radu da ta odredba propisuje naknadu štete umesto izgubljene zarade, a ne dosuđivanje oba vida naknade štete.

Prema članu 191. stav 1. Zakona o radu, ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva. Po stavu 2, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Prema stavu 3, naknada štete se umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, a po prestanku radnog odnosa. Prema stavu 4, ako sud utvrdi da je nezaposlenom nezakonito prestao radni odnos a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi i to zavisi od vremena provedenog u radnom odnosu, godina života zaposlenog kao i broja izdržavanih članova porodice. Po stavu 5, odluka iz stava 4. ovog člana može se doneti na zahtev poslodavca ako postoje okolnosti koje opravdano uzkazuju da nastavak radnog odnosa uz uvažavanje svih okolnosti interesa obe ugovorne strane nije moguć, s tim da naknada štete zaposlenom se dosuđuje u dvostrukom iznosu od iznosa koji se utvrđuje u skladu sa stavom 4. člana. Nižestepeni sudovi su na zahtev tuženog, umesto vraćanja na rad tužiocu dosudili naknadu štete. Visina naknade je odmerena imajući u vidu da tužilac ima suprugu i maloletno dete, da je kod pravnog prethodnika tuženog radio od 2004. godine i ocenom svih okolnosti slučaja. Ovaj vid naknade se dosuđuje umesto vraćanja na rad i nezavisan je od prava na izgubljenu zaradu, na koju zaposleni ima uvek pravo kada se utvrdi da mu je nezakonito prestao radni odnos, po članu 191. stav 2. Zakona o radu.

Neosnovano se revizijom osporava činjenica utvrđena u postupku pred drugostepenim sudom da je tužilac zaradu u noćnim klubovima ostvarivao u periodu od 01.05.2011. godine pa na dalje, ukazivanjem da je tužilac radio pre tog datuma. Drugostepeni sud je na ovu okolnost prihvatio iskaz tužioca, a tuženi nije dokazao da je tužilac radio pre 01.05.2011. godine. Okolnost da je tuženi brisan sa evidencije nezaposlenih jer se nije javljao počev od 06.08.2012. godine nema značaja u situaciji kada je naknada štete zbog izgubljene zarade odbijena za period od 01.05.2011. godine jer je tužilac ostvarivao prihode veće od iznosa izgubljene zarade, pa su s tim u vezi neosnovani i navodi revizije kojima se ističe doprinos tužioca nastaloj šteti.

Neosnovano se revizijom osporava naknada izgubljene zarade za period u kom je tužilac boravio u pritvoru (15.08.2007. godine do 15.04.2009. godine) pozivom na odredbe člana 166. i 168. Zakona o radu. Prema članu 169. Zakona o radu, zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 165. i 166. pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. (naknadu u visini ¼ odnosno 1/3 osnovne zarade ako zaposleni izdržava porodicu) i punog iznosa osnovne zarade pripada: 1. ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odukom ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe ili je optužba protiv njega odbijena, ali ne zbog nenadležnosti; 2. ako zaposlenom ne prestane radni odnos u smislu člana 179. tačka 2. do 4. ovog zakona. Imajući u vidu da je tužilac pravnosnažno oslobođen da je učinio krivično delo zbog koga mu je određen pritvor, te da je utvrđeno da nije učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret osporenim rešenjem, pravilno je i za ovaj period tužiocu dosuđena naknada zarade.

Pravilna je odluka drugostepenog suda kojim je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova imajući u vidu da je delimično uspeo u postupku po žalbi, primenom člana 149. stav 2. i stav 3. ZPP.

Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen jer u ovom postupku nije uspeo, primenom člana 149. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 405. i 161. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić