Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljene Ivane Đurović, advokat Jovan Ćirić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) i stav 4. ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) ZKP i člana 439. tačka 2) u vezi člana104. stav 6. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijanu drugostepenu presudu, tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe da je izvršila krivično delo koje joj je stavljeno na teret, ili ukine prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijana drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu, doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP. U vezi sa istaknutom povredom, branilac navodi da je okrivljena bila optužena za radnje izvršenja koje su se sastojale u prisvajanju novca koji joj je bio poveren na radu, a da je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio da okrivljenoj novac prethodno nije bio poveren u službi ili na radu u državnom organu, već da je ista „iskorišćavala granice svojih ovlašćenja“ i na taj način, prema stavu branioca, u svoju presudu uneo izmene u odnosu na optužni akt, koje podrazumevaju opisivanje konstitutivnih elemenata krivičnog dela, koji nisu bili sadržani u optužnici. Zbog navedenog, branilac smatra da činjenični opis u izreci drugostepene presude, nije ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, te da je time presudom Apelacionog suda u Beogradu, optužba prekoračena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Stavom 2. tog člana propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se uopšte ne može govoriti o prekoračenju optužbe, kako to neosnovano branilac ističe u podnetom zahtevu, jer u drugostepenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu, nema činjeničnog opisa radnje izvršenja, već je navedenom presudom preinačena prvostepena presuda Višeg suda u Pančevu, u pogledu pravne kvalifikacije, odluke o krivičnoj sankciji i imovinskopravnom zahtevu, tako što je Apelacioni sud u Beogradu radnje okrivljene za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom (činjenični opis tih radnji, identičan činjeničnom opisu iz optužnice), pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ i okrivljenu osudio na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Ivane Đurović, ističe da je pobijana drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe, primenjen zakon koji se ne može primeniti, odnosno da je pogrešno primenjen zakon, jer se ne radi o jednom krivičnom delu koje je izvršeno iz više radnji preduzimanih u kontinuitetu koje bi predstavljale jedinstvenu celinu i koje se ne bi mogle posmatrati same za sebe, kako to smatra apelacioni sud, već je prema navodima zahteva, reč o jednom produženom krivičnom delu koje obuhvata više samostalnih radnji izvršenja, gde svaka od tih radnji predstavlja posebno krivično delo i pri čemu od svake te radnje počinju da teku rokovi zastarelosti, te je, prema stavu branioca, drugostepeni sud, bio dužan da pravilnom primenom zakona, donese odbijajuću presudu u smislu člana 422. tačka 3) ZKP, za sve radnje za koje je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja na dan donošenja drugostepene presude.

Iznetim navodima, branilac okrivljene ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 104. stav 6. KZ, i u vezi sa tim na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva branioca okrivljene nisu osnovani, jer je apelacioni sud, prilikom donošenja pobijane drugostepene presude, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima i nevezan pravnom kvalifikacijom javnog tužioca, radnje okrivljene za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, iznoseći argumente da te radnje nemaju karakter posebnih radnji, da se ne radi o više samostalnih krivičnih dela koje ispunjavaju uslove da postoje samostalno, već da je reč o jednom krivičnom delu koje je izvršeno iz više radnji preduzimanih u kontinuitetu, koje se ne mogu posmatrati same za sebe, te da se stoga i period izvršenja ima posmatrati u celosti, i zastarelost računati u odnosu na poslednju protivpravnu radnju. Stoga, neosnovano branilac ističe da je drugostepeni sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe, pogrešno primenio zakon u pogledu ocene zastarelosti, pošto se i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju, ne radi o identičnim radnjama i okolnostima, već je reč o različitim radnjama koje zajedno predstavljaju jednu celinu, pa se radnjom izvršenja ima smatrati sve vreme dok traje proizvedeno protivpravno stanje, te i rok zastarelosti počinje teći od momenta kada prestane takvo stanje.

Zbog iznetog, po oceni ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog ukazuje da je pobijanom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 104. stav 6. KZ i u vezi sa tim povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                            Janko Lazarević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić